Тотално смо подељени и понашамо се као рогови у врећи – лева страна Дрине, десна страна Дрине. А власт у Србији ни пре ни после 2000. није направила озбиљан концепт комуникације са дијаспором, каже Ненад Станковић, организатор Фестивала новог српског филма који се одржава у Торонту. Тотално смо подељени и понашамо се као рогови у врећи – лева страна Дрине, десна страна Дрине. А власт у Србији ни пре ни после 2000. није направила озбиљан концепт комуникације са дијаспором, каже Ненад Станковић, организатор Фестивала новог српског филма који се одржава у Торонту.

НЕНАД СТАНКОВИЋ, ОРГАНИЗАТОР ФЕСТИВАЛА У ТОРОНТУ Промотер српске културе
НЕНАД СТАНКОВИЋ, ОРГАНИЗАТОР ФЕСТИВАЛА У ТОРОНТУ Промотер српске културе

Са дипломом ФДУ за позоришну организацију и нешто новинарског искуства, Ненад је с породицом из Србије отишао 1993. године.
У Торонту се, радећи као графички дизајнер, релативно брзо снашао. Од 1999. године издаје и уређује часопис   на српском језику “Ми магазин”, а уз финансијску помоћ малих и средњих предузећа, чији су власници        пореклом са наших простора, организује већ традиционални Фестивал новог српског филма. Станковић у  Торонто редовно доводи и позоришта из Србије, а виолинисти Стефану Миленковићу до сада је организовао  пет концерата. Шести по реду Стефанов концерт у Канади одржаће се 12. априла у Ванкуверу. – Српска  заједница у Торонту врло је жива када је реч о културном животу. У Отави позоришну представу гледа највише  150, а у Торонту и по 1.500 људи, што је у дијаспори права реткост. А на до сада одржаним филмским  фестивалима имали смо преко 30.000 посетилаца – каже Ненад, кога смо срели на Фесту на који обавезно  долази сваке године. Пре свега да види нова остварења српске кинематографије, али и из економских разлога.  Јер превоз ролни једног филма, тежине око 20 килограма, кошта преко 1.200 евра, па му се више исплати да филмове из Београда у Торонто сам однесе. Станковић каже да помало има осећај да се бави нечим што би требало да ради српска држава. Поготово кад је реч о центрима у којима живи много наших људи. А у Канади, према подацима тамошњег статистичког завода из времена НАТО бомбардовања Србије, живи око 135.000 Срба. Само у Торонту их, према проценама, има преко 70.000. – Тачан број нико не зна. У Србији нас власт стално пребројава, а у пракси још увек подилази четништву.
Проблемима дијаспоре и њихових веза с матицом нико се озбиљно не бави. Наши људи се тешко уклапају у канадско друштво, а малобројни који су политички активни чине то само да би се експонирали овде у Србији. И црква нам је подељена, за разлику од Хрвата чије су и држава и црква веома организоване па отуда на ХРТ¬у свакодневно можете гледати дневник из дијаспоре – каже Ненад, и као пример лошег функционисања дијаспоре наводи пословни простор који је канадска држава доделила Српској националној академији у Торонту. – Тај су простор присвојила двојица наших људи за које нико тачно не зна шта раде. Јер, осим фарбања јаја за Ускрс, ту се ништа друго не дешава – објашњава Станковић чија прича на моменте подсећа на ову нашу, балканску. Чак је и канадски премијер Харпер, као да је учио од Мирка Цветковића, до пре два месеца тврдио да неће бити рецесије. Али чињенице су неумољиве. Иако цене некретнина нису много пале, највише десетак одсто, на атрактивним локацијама на којима се донедавно продавало од 30 до 40 кућа месечно, сада се за исто време једва продају једва две¬три. Грађевинарство је потпуно стало, а Станковићев пријатељ од пет изграђених кућа тренутно ниједну не може да прода. – У Америци је још горе. Недавно сам у Чикагу седео са једном нашом женом коју су за пола сата звале две пријатељице које су тог дана изгубиле посао. До јуче сте само са возачком дозволом могли да добијете кредит од 100.000 долара, а сада не можете чак и да дате под хипотеку сву имовину – каже Ненад, чији син Немања, иначе висок 2,09 метара, у Чикагу студира и игра кошарку у најјачој колеџ лиги на свету.

Станковић сматра да Канада јесте обећана земља, уређена држава која свима пружа могућност да успеју. Зато ће се, каже, потрудити да својој деци тамо обезбеди будућност. Средином новембра 2009. у Торонту ће се одржати девети по реду Фестивал новог српског филма. Криза је и Ненад не зна како ће ове године наћи спонзоре, али фестивала ће сигурно бити. Ко зна, можда и неком из Министарства културе падне на памет да буде покровитељ. А о повратку у Србију не размишља. Већина оних који се вратили, каже, брзо су се покајали. Ни Ребека не жели да улаже у Србију – Све док је оваква ситуација, људи из дијаспоре не желе да улажу у Србију. Ни Ребека Мек Доналд, најмоћнија Српкиња у дијаспори која је као Убавка Митић дошла овде пре више од 30 година, никад није исказала намеру да инвестира у домовину. А она је заиста моћна и сваке недеље се састаје с канадским министром финансија. Њена фирма, која гасом и струјом снабдева 1,7 милиона потрошача у Канади и САД, на берзи тренутно вреди две милијарде канадских долара. Нисам је скоро срео. У ово доба године она је обично у Доминикани где има велико имање – прича Ненад Станковић.
Купујте у „Зари“, али у Торонту – Не знам како неко може да тврди да је Београд јефтин. Многе ствари овде коштају као у Канади, храна, пиће, ресторани. А гардероба је скупља него тамо. У „Зари“ у Торонту можете купити многе ствари за пет до десет евра, а то је у Београду немогуће – прича Ненад Станковић. 2015 © ¬ блиц.рс