UOČI GOSTOVANJA DRAGANE DEL MONAKO U TORONTU: Ne vraćam se u prazan raj

Dragana del Monako 31. oktobra u Torontu

KONCERTI

Operska primadona će 31. oktobra prvi put u bogatoj karijeri nastupiti u Torontu, i Kanadi uopšte. Pričala nam je o svom životu, ulogama i očekivanjima od budućnosti


Dragana del Monako 31. oktobra u Torontu
Dragana del Monako 31. oktobra u Torontu

Srđan JOKANOVIĆ

Dragana del Monako je karijeru počela u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu, 1988. godine i to kao Rozina, u operi “Seviljski berberin”. Već godinu dana kasnije, dobila je stipendiju italijanske vlade da se usavršava u Milanu, na konzervatorijumu “Đuzepe Verdi”. Nije prošlo dugo vremena kada je debitovala na evropskoj sceni, u švajcarskom gradu Lucernu i njihovom Štat Teatru. Imala je jednu od glavnih uloga u operi “Evgenije Onjegin”.

Usledili su nastupi na scenama opera i filharmonija u Bonu, Veroni, Veneciji, Varšavi, Palermu, Oslu, Seulu. Madridu, Kairu… I tek tada, posle punih deset godina pevanja po najznačajnijih hramovima kulture u svetu, primljena je u Narodno pozorište u Beogradu. To je bila 1998. godina i Dragana del Monako je od tada prvakinja tamošnje Opere.

– Od tada se mnogo toga promenilo, svuda oko nas, pa tako i u pozorištu, vladaju neki drugi parametri.Kvalitet već odavno nije presudan – kaže nam umetnica u svom beogradskom domu, dok se sprema na put za Toronto.
Da li je ovo vaš prvi koncert u Kanadi i šta ste spremili za tu priliku?
Poslednjeg dana oktobra nastupiću sa solističkim resitalom u Torontu, po prvi put u Kanadi. Iako sam često profesionalno putovala, put me nikada nije naveo čak ni turistički u ove predele. Zaista se radujem ovom koncertu, jer je zadovoljstvo osvajati publiku i kritiku po prvi put, i ponovo isprobati i dokazati sebe. Na klaviru će me pratiti moj provereni saradnik, Ivan Jovanović, pijanista Opere Narodnog Pozorista iz Beograda, koji već dve godine živi u Torontu. Puno je zajednickih koncerata iza nas. Osim na prostorima nekadašnje Jugoslavije i cele Srbije, nastupali smo zajedno i u Kopenhagenu, Oslu, Atini… Repertoar će se sastojati od izabranih operskih arija, naravno “Karmen” i ostalih operskih likova koje tumačim, a to je preko solo pesama. To je forma koju takodje intenzivno negujem, ponajviše srpsku i rusku, dakle dela Hristića, Marinkovića, Bajića, Rahmanjinova i Čajkovskog. Pred kraj koncerta, prošetaćemo malo Italijom. Program je lep, raznovrstan i pitak, izvodim ga na nekoliko svetskih jezika, koje sam tokom karijere i naučila, kako bih publici što bolje prenela poruke kompozitora.

Nisam prihvatila, ali ni zaboravila
Očekujete li samo posetioce poreklom iz naših krajeva ili i strance? Kakva su vam očekivanja što se tiče odziva publike, koliko ste upoznati sa njihovim poznavanjem vašeg repertoara, vaše ličnosti, biografije?
Kažu da su umetnici deca celog sveta, a ja se oduvek tako i osecam, ne delim publiku na našu i stranu. Pretpostavljam da onaj ko poželi da me čuje već ima neka saznanja o meni. A ako ih i nema, saznaće dosta tokom koncerta, jer solistički koncert otkriva do krajnosti vasu ličnost, senzibilitet, harizmu, ali i znanje i stil. Kocert vas ogoli do kraja, na neki način je teži i delikatniji od operske uloge, nema kostima, šminke, partnera, hora…samo vaš glas i klavir, u interakciji sa publikom kojoj prenosite svoje emocije, znanje i nadahnuće. Moja karijera se, uostalom, i dešavala više u svetu nego u Srbiji.
Ima li istine u tome da mecosoprani imaju najširi spektar uloga i jeste li u dosadašnjoj karijeri uspeli da odigrate sve što ste želeli? Šta još priželjkujete?
Ne, nije tačno da je najveći spektar uloga pisan za moj glas. Postoji anegdota da se u operi vole sopran i tenor, a mecosopran tu ljubav ” kvari”! Ali, u mom fahu, iako ne tako obimnom, ima divnih uloga, raznovrsnih, i rekla bih, karakternih. Imate tu princeze, ne one uplakane i razmažene, nego opasne i promišljen, kao što su Ebola u “Don Karlosu”, Amneris u “Aidi”, ali i mitske zavodnice poput Dalile, i najzad, likove, prkosne i slojevite, u koje pre svih ubrajam Karmen, koja me je i proslavila. Čini mi se da su tokom karijere uloge nekako uvek birale mene, više nego ja njih. One koje sam otpevala, bile su, takoreći, uvek prilagođene mojim godinama i vokalnim mogućnostima, osim možda ” Trubadura” u kome sam debitovala već u 33. godini i tako postala majka mnogo starijim tenorima. Moje uloge su značajan deo mog života, često me ne napuštaju čak ni dok spavam. Ne bih mogla da izdvojim koju najviše volim… U stvari, najviše volim upravo onu koju radim u datom momentu, takav stav mi pomaže da pružam svoj maksimum. Nagrađivana sam više puta u karijeri za najbolja umetnicka ostvarenja, za likove Karmen, Azucene, Šarlote i Amneris. Baš tu Amneris, ćerku faraona, sam sa velikim uspehom pevala u Kairu, u nekoliko uzastopnih sezona, a vrhunac su bile četiri predstave “Aide ” pod piramidama, koje su prenosile vodeće svetske televizije. Neposredno posle toga, i Narodno pozorište je vratilo “Aidu” na repertoar, ali tadašnja uprava i direkcija videla me je tek kao treću rezervu u podeli. To, naravno, nisam prihvatila, ali nisam ni zaboravila!
Ceo intervju u štampanom izdanju MI MAGAZINA