Nebo iznad Hilandara

Nebo iznad Hilandara kao da je gušće, azurono je plavo i – bliže. To i kažu poznavaoci da monasi odlaze na Svetu Goru da bi bili bliže Carstvu nebeskom. To mi pada na pament dok gledam to nebo bez oblačka izmedju dva visoka četinara koji simbolički predstavljaju Svetog Saveu i njegovog oca Svetog Simeona Mirotočivog. Tišinu tog neba danas paraju zvuci mašina, testera i motora; radnici iz Grčke i Srbije rade ovde od sedam ujutru do 5 sati popodne. Posle 5 možete čuti i sopstveno disanje. Radnici rade na renoviranju manastira koji je zahvatio katastrofalni požar pre 12 godina. Saznaćemo od starešine Hilandara igumana Metodija da je do sada renovirano i obnovljeno skoro 70 odsto manastirskih konaka koji su izgoreli.

Na Svetu Goru se ne mode doći kopnom. Feribot polazi iz Uranopolisa svakog jutra u 9:45 i posle oko 50 minuta stiže u malu luku koja se zove Jovanica. Tu goste i namernike čekaju dva mini busa, vlasništvo Hilandara, kojima vijugavim makadamskim putem stižete do manastira. U minibusu su gosti i radnici koji rade u Manastiru.

  • Zašto se ovaj put ne sfaltira – pitam šofera minibusa. Počinje diskusija iz koje saznajem da zakon Svete Gore to ne dozvoljava. Nije problem novac, kaže šofer, nego nije dozvoljeno. Prolazimo pored bagera i mašina koje uredjuju kaldrmisani put ka manastitu.

Sveti Atanasije Atonski rekao je sredinom 10. veka kada je osnivana Velika Lavra da će Sveta Gora propasti kada je crne zmija budu prekrile. Vlada verovanje da su te crne zmija upravo asfaltni putevi, objašnjava mi zabranu asfaktiranja Svete Gore, prijatelj i moj vodič Goran Vukčević, reditelj iz Novog Sada.

Dok minibus vijuga vrletima Svete Gore, poznavaoci prilika i mitova Hilandara komentarišu kako prolazimo jednu gradje

Goranu je ovo 236. put da je stupio na Svetu Goru. Svoj život i rad spojio je sa putopisnim pričama o Svetoj Gori, Hilandaru i svetim ljudima.

  • Prvi put sam ovde došao 1990. godine, pošto mi je posle promene uprave u SNP u Novom Sadu zabranjena predstava, kaže mi Vukčević. Naivno sam verovao da bi elementarno poštenje i principi trebalo da odredjuju moj stav prema prillikama u pozorištu, politici i društvu. Tada sam otišao u Grčku, kupio knjigu o Halkidikiju na ruskom jeziku predložio bratu i drugu da odemo na Hilandar da se krstimo. Sveta Gora je tada bila potpuno drugačija. Nije bilo automobila i prevoza, nije bilo struje i uključivalo je i to dvoiposatno pešačenje do manastira. Sećam se da nam je bratstvo poklonilo jedan drveni krst. 2 litra vina i veknu hleba.

Tada, dakle, nije bilo ni struje kao danas kad svaki manastir ima svoje agregate. Komunikacija je bila drugačija. Na Svetoj Gori nema ni telefonskog signala, tako da morate satima da “hvatate” po poluostruvu ako živite život koji vam diktiraju internet i virtuelni svet. Ovde je još jedino sačuvan duh Vizantije i odlazak na Svetu Goru je bukvalno uplovljavanje u istoriju staru više od jednog milenijuma.

Posle prvog odlaska se Vukčević vraćao na Svetu goru još 235 puta, a dok ovo pišemo, on je ponovo u Hilandaru. Posvetio se putopisima sa Svete Gore i živi na relaciji Novi Sad – Sveta Gora.

  • Sve što sam tada poželeo, to sada – živim, kaže  Goran Vukčević.
  • Deset puta godišnje odlazi na Svetu Goru, a na Atos se peo 8 puta.

Sveta Gora ima 20 manastira i taj broj se ne može menjati. 17 manastira su grčki, a po jedan je ruski, srpski i bugarski. Status manastira bratstvo gubi ukoliko se broj monaha spusti ispod sedam. Svojevremeno je, kada je broj monaha bio blizu kritičnog broja i bio doveden u pitanje opstanak srpskog manastira na Svetoj Gori, vladika Nikoilaj Vladimirović “spasao” srpsku “duhovnu prestonicu” šaljući monahe iz Amerike. Srpski manastir trenutno ima 40 monaha i 5 iskušenika.

Hilandar se nalazi na trećem istočnom “prstu” Halkidikija. Poslednja naselja i turistička mesta su Jerisos i Uranopolis. Kopnenim putem je nemoguće ući u Svetu Goru. Za ulazak na svetu zemlju potreban je blagoslov od samih manastira. Za posetu Hilandaru, moguće je dobiti blagoslov i preko Zadužbine u Beogradu. Boravak na Svetoj Gori je besplatan, osim što se plaća taksa od 25 eura koji ide grčkom Piligrimskom ofisu. Konak i dva obroka (u vreme velikog posta – jedan) u manastiru se ne plaćaju i deo su tradicionalnog gostoljublja, o čemu nam, kao važnoj hrušćanskoj vrlini u ekskluzivnom intervjuu govori iguman Hilandara otac Metodije.

Iguman Metodije, starešina manastira Hilandar zamonašio se 1995. kao dvadesetpetogodišnji mladić. U svetovnom životu se zvao Vlada Marković i rodom je iz Čačka. Prvi monah Hilandara je od 2010. godine.

  • Gostoljublje je podvig monaha koji žive u Manastiru. U žitijima nalazimo podatak da su monasi istrajavali u tome da ne zatvaraju kapije manastira. Medjutim, kao i svaki podvig, tako i podvig gostoljublja ima svoju meru. Bez te mere neće im neće im se dogoditi duhovna korist, već šteta. Radi toga Manastir rasudjuje koliko o tome koliko koliko može da primi gostiju i da taj podvig bude u meri u kojoj će im donositi nagradu od Boga i duhovnu korist, a takodje i korist onima koji dolaze u Manastir, govori Iguman Metodije.

U toku leta smo dobili podataka da su svi termini za goste popunjeni do decembra meseca, što govori o izuzetnom interesovanju za posetu manastiru. U vreme našeg boravka, sredinom avgusta, za trpezom manastira Hilandara sedelo je oko 80 gostiju i tridesetak sveštenih lica. U taj broj nisu uračunati i radinici koji borave u Manastiru. Taj podatak govori i o podvigu koji manastir postiže o čemu priča Iguman Metodije.

Pitanje na koje nam je Iguman Metodije odgovorio je i princim avatona, koji govori da žene ne mogu imati pristup Svetoj Gori.

  • Treba naglasiti da je princip avatona prisutan u svim manastirima – kako muškim, tako i u ženskim. Jedino što je Sveta Gora specifična po tome što je ovde na malom prostoru prisutno više manastira tako da se taj princip primenjuje na celo poluostrvo Svete Gore. Ni u ženskim manastirima nije dozvoljen pristup osobama muškog pola, govori iguman Metodije.

Tri osnovna principa i zaveta monaštva su devstvenost, poslušnost i dobrovoljno siromaštvo.  Devstvenost, kao zavet o neučestvovanju u polnom aktu ima pored religiozne i kulturnu tradiciju. Devstvenost je zavet koji monahe i monahinje čuva od spoljašnjih iskušenja.

Hilandara su osnovali Stefan Nemanja, kasnije monah Simeon i njegov sin Sveti Sava 1198. godine. Te godine je vizantijskicar Aleksije III Andjeo predao Hilandar Simeonu i Savu kao dar Srbima “na večni poklon”. Sava i Simeon su manastir izgradili na ruševinamaranijeg manastira dobijenog od Vatoperda. Inače u Vatopedu su živeli i Sava i Simeon sve dok nisu izgradili manastir sa crkvom u njegovom središtu koju su posvetili Vavedelju Presvete Bogorodice. Veliki poduhvat  Svetog Save i Simeona, izgradnju Hilandara, podržavao je i srednji sin i naslednik Stefana Nemanje, veliki župan Stefan.Monah Simeon je posle osam meseci boravka na Hilandaju umro13. februara 1199. godine i sahranjen je u zidu Crke Vavedenja Bogorodice. Predanje kaže da je Simeonova svetost ubrzo dokazana pošto je iz njegovog groba počela da curi miro, tečnost prijatnog mirisa, odakle i naziv za Simeona Mirotočivi. Posle sukoba Savine braće oko prestola, on prenosi mošti oca Simeona u Srbiju kao bi izmirio braću. Nakon toga iz mesta njegovog groba je nikla vinova loza čija čudotvorno grtoždje i danas pomaže neplodnim supružnicima da dobiju potomstvo. Lista čekanja u čitavom svetu za zrna čudesnog groždja je velika. Svako može da dobije ta zrna. Dodeljuje se tri zrnač žena uzima dva a muškaraca jedno i uz molitvu (koja se može naći i na internetu) postižu željeni cilj – začeće.

Jedna od glavnih grana ekonomije Hilandara i drugih  manastira Svete Gore je vinogradarstvo. Dva vinograda su u posedu Hilandarskog manastira

Kabernet sovinjon, kabernet fran i merlot su osnovne vrste vina u hilandarskim vinogradima. Novi vidnograd ima oko 70 hiljada čokota vinove loze.

Vino se zove ‘Savino polje’ po mestu na kome su vinogradi.

Recina – stono vino sa borovom smolom koja mu daje specifičan miris i ukus služi se svakodnevno na trpezi Hilandara. Vino i groždje se osveštavaju u redovnim obredima starim vekovima.

Sveti Sava se posle očeve smart povukao u Kareju i napisao “Karejski tipik” (1199), a godinu dana kasnije “Hilandarski tipik” kojima se odredjuju pravila monaškog življenja u manastiru i organizacija uprave manastira. Iguman Metodije nam potvrdjuje da se “Hilandarski tipik” čita svakog prvog u mesecu.

Hodajući ka obali mora, na samoj obali, pola sata pešačenja od Hilandara je hilandarski Stari manastir Svetog Vasilija  i pirg Hrusija. U njemu živi i čuva nekadašnji manastir samo jedan monah – ikonopisac Danilo. Goste prima do 11 sati ujutru, a posle toga slika i radi poslove oko održavanja manastira.

Odmaha pored crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, u blizini nekadašnjeg groba Svetog Simeona i čudotvorne vinove loze, nalazi se bunar koji Sveti Sava svojim rukama iskopao.Vodu iz ovog bunara hilandarski monasi i gosti manastira svakodnevno piju. Legenda kaže da ko se napije vode iz bunara Svetog Save obavezno će se vratili na Svetu Goru.