Milan Vlajčić: TERET MEZIMICE

Srpska posla

Nove bure oko filmske cenzure

    Ovog leta se na kulturnoj sceni digla velika bura oko dva filma koje niko živ nije video. Hoću da kažem učesnici bure nisu videli. Jedan je prikazan na kanskom filmskom festivalu sa pirimetnim uspehom, a drugi nije ni započet.

Ali oko oba se, na neviđeno, digla velika  galama, uz upotrebu opasne kletve (nesrpski film). Neki uzrujani glasovi odmah su se pozvali na histeričnu političku kampanju protiv filmskog „crnog talasa“ iz šezdesetih proteklog veka.

   I  odmah da razjasnimo, paralele  ne postoje ni sa crnim talasom ni s atmosferom iz šezdesetih godina. Za početak, ondašnja država je bila uređena i kulturna politika je bila jasna. Svi filmovi koji su početkom sedamdesetih, intervencijom nekih ideoloških brižnika bili smešteni u „crni talas“ (kovanica je prešla iz partijskih referata u kulturni žargon), proizvedeni su državnim sredstvima i osvajali su najznačajnija priznanja na domaćem terenu i na najvećim svetskim festivalima, u Kanu, Veneciji, Berlinu, Čikagu.  

    Paranoja je počela početkom sedamdesetih godina, kad je prvi čovek države, Josip Broz Tito, pošto je obavio iskonstruisani obračun sa prvim do sebe, Aleksandrom Rankovićem, najavio obračune sa partijskim vrhom Srbije (tzv. liberalima) i Hrvatske (tzv. maspokovcima). Tad su na scenu istrčali dežurni branioci države.  Međutim, svi filmovi su opstali, bili su prikazani makar koji dan na redovnom bioskopskom repertoaru, osim jednog koji je bio sudski zabranjen. To je „Grad“ Žike Pavlovića, Marka Bapca i Vojislava Rakonjca, koji je 1963. zabranjen u Sarajevu.  Ostali su u najgorem slučaju povučeni u takozvani „bunker“, odakle su izvučeni početkom osamdesetih, a danas su u kinoteci i besomučno se rabe na svim tv-kanalima, i predstavljaju svima dostupno zlatno doba našeg filma. 

  Danas nam je histerična zvanična politika, pa je histerična i situacija i bez presedana je. Ako prvi čovek države može da kaže da treba pomeriti brdo, a osirotelim narodu poručuje da žive u zlatnom dobu (!),hajka protiv filmova ne treba da čudi.

Film „Teret“ je premijerno prikazan u Kanu i niko ga drugi nije video. Tamo je doživeo velika priznanja međunarodne javnosti i kritike. Od ljudi koji su film videli, niko nije našao element koji može da vređa zdrav razum i nacionalno osećanje. Mnogo je, međutim, dežurnih piromana, i kada režimski mediji kažu da je nešto „antisrpsko“, pola Srbije skoči i nastane nevolja. Naročito kada požar raspiruju i rijaliti uvoznici Medičijevih (TV Pink) i najavljivači uzastopnih državnih udara i atentata na Prvorođenog, kako narod naziva čoveka koji se odaziva na AV.

 Ljudi koji koriste takve kvalifikacije nikada ne znaju o čemu zapravo govore. O uspehu filma u Kanu, s druge strane, gotovo niko nije pisao, osim lista „Danas“. To je i u vremenima obračuna sa crnim talasom bilo nezamislivo.

    Naročito dobar pokazatelj situacije u kojoj smo jeste činjenica da se danas najviše govori o filmu koji nije ni počeo da se snima i koji je u pripremi bio dve godine, a to je „Mezimica“. Ponovo, dežurni piromani su scenario prokazali kao antisrpski, a niko ga nije ni pogledao. Logično je da su se ljudi u FCS uzbudili. Stručna komisija koja je ovim filmovima na zatvorenim konkursima dodelila početna sredstva sadrži i patriote teškog kova koji bi i sami primetili da film sadrži nešto antisrpsko. To se nije desilo. 

   Koliko se doznalo (a scenario je u međuvremenu postavljen na internet i svako može proveriti) film krasi žanrovska, trilerska faktura. Scenario je ovog proleća doživeo izvesne promene, što je u filmskim poslovima normalno, ali tek je to izazvalo sumnje i podozrenja. I kad su pale teške optužbe na neviđeno, roducent  „Mezimice“ je uvideo da u takvoj situaciji ne može da se radi ozbiljno i predano i povukao se. 

   Krajem septembra  je zasedala Asocijacija producenata i filmskih radnika Srbije, gde su se ogradili od svih političkih insinuacija i izneli su jedinstven stav da film mora da se snimi i da javnost tek tada ima pravo da ostvari uvid i donese ocenu.    U međuvremeno je celokupno osoblje Filmskog centra Srbije  dva sata u strahu i pod pretnjama držao samozvani branilac srpskog čojstva i junaštva, neki Simo Spasić koji predvodi Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, što je i po sebi grozna manipulacija ljudskom nesrećom. Pretio je osoblju Centra: ovde će u slučaju snimanja tog filma dovesti dva autobusa nekih ljudi koji će ih srediti. Ovo odista podseća na završnu fazu Vajmarske republike.

     Mene naročito brine što zbog ove atmosfere  progona veštica niko normalan neće uložiti ni dinar u snimanje nekog srpskog filma, a nijedan značajniji film nije snimljen parama  samo iz naših fondova. Euroimaž ima ozbiljne komisije i kada nekome dodeli sredstva, mora se naći i domaći koproducent.

    Vrhunac paranoje oko „crnog talasa“, nastao je kad je „Plastični Isus“  zaplenjen u radnoj verziji kao diplomski rad 1972. godine, i to ne kao film koji je bio pred prikazivanjem, već kada je reditelj Lazar Stojanović na kraju služenja vojnog roka bio uhapšen jer je rekao nešto nepodobno. Vojni tužilac je uzeo  radnu verziju diplomskog rada iz arhive FDU  i kopija nedovršenog rada je zaplenjena. Film je svejedno prikazan tek 1991. godine, i to na festivalu u Montrealu, gde je dobio jedinu nagradu FIPRESCI.

Pre dve godine je snimljen odličan film „Otadžbina“ Olega Novkovića koji tematizuje tužne sudbine srpskih izbeglica s KiM koji žive na obodu grada, prepušteni samima sebi. Ne znam da li je ikada imao ikakvu distribuciju, ne računajući domaće festivale i smotre, kojih ima kao pleve. Da je danas film   napravljen, hajka bi bila do neba. „Otadžbina“ ostaje kao jedan od najboljih naših filmova iz novijih godina, ma šta ko mislio.

    Situacija devedesetih takođe nije uporediva sa sadašnjom. Kao i danas, bilo je patriotski tendencioznih kritičara, bilo je i mediokriteta koji su veće patriote nego umetnici i veći karijeristi nego stvaraoci, ali se režim nije mnogo mešao, osim posle „Rana“, filma Srđana Dragojevića iz 1996, kada je ministarka kulture morala da podnese ostavku pod pritiskom. Ipak, filmovi su imali normalan bioskopski život. Mi smo i u najtežim okolnostima imali po četiri-pet vrlo dobrih filmova koji su, uprkos sankcijama, odlazili pred inostranu publiku.

 Poslednjih dvadesetak godina vlada prilično velika oseka u srpskom filmu, neki stari asovi su se umorili, snimaju u Južnoj Americi i Nepalu, mladi se teško nose sa preprekama svake vrste. „Teret“ je prvi film  koji je u ovom razdoblju prikazan sa primetnim uspehom, a ne kao ikebana,  u zvaničnom takmičarskom programu kanskog festivala. Posle ovih šizofrenih ispada pitanje je šta će se dalje događati i da li će neko imati nerava da se nosi sa atmosferom kvazipatriotskih osuda unapred, koja po pravilu stižu iz tabloida bliskih političkom vrhu, zapravo onome ko o svemu ima mišljenje i stalno kuka kako nije dovoljno voljen.

   Dodatna teškoća se skriva u tužnoj činjenici da samo 2-3 dnevna lista u srpskoj štampi imaju nešto što se nekda krstilo kulturnom rubrikom, ali i u njima nema ozbiljnih najava domaćih filmova. I ono što je dobro promakne repertoarom neprimećeno, a onda ni piraterija ne pomaže. Postoje desetak filmskih festivala širom zemlje i, ako niste uporan posetilac, svega i svačega, ozbiljan stvaralački trud ode u nepovrat.

 Na  kraju kalendarske godine niko ne zna pouzdano koliko je sprskih filmova bilo, jer većina nastaje u domaćoj radinosti, gotovo „ispod žita“. 

   Najnovija vest je da film porodice Lazara Ristovskog „Čarape kralja Petra“, planiran da se njegovom premijerom obeleži zvaničan kraj Velikog svetskog rata u Srbiji, neće biti dovršen do 1. novembra, pa će umesto njega biti prikazana „Spavanka za vojnika“ Predraga Gage Antonijevića. A na Festivalu autorskog filma u Beogradu (23-30 novembra) Beograđani će konačno imati prilike da vide film „Teret“ reditelja Ognjena Glavonjića, posle prikazivanja „spornog“  filma na kineskom, bečkom i pančevačkom festivalu. Da vidimo i to čudo, ako ste shvatili šta sam time hteo reći.