Vesna Nedić: SAN o snovima

Autor: Žolen Georgievska

Reci nam za čitaoce Mi Magazina (najstarijeg severno američkog magazina) kako si dosla na ideju da zasnuješ SAN Magazin, u Torontu i kako si je realizovala?

Kao svako ko ode iz svoje zemlje i ja sam izgubila deo sebe i godinama sam nosila tu prazninu u sebi. Nedostajali su mi srpski jezik, srpska kultura, vrednosti i tradicija. Tokom života van Srbije desilo se kod mene i nešto neobično. Počela sam da uvidjam i divim se nekim osobinama našeg naroda i zemlje koje ranije ili nisam primećivala ili nisam dovoljno cenila. Postala sam svesna posebnosti našeg naroda i neke istorijsko kulturne egzotike koju nosimo u sebi. Živeći u zapadnom svetu sam spoznala u kolikoj meri smo mi zapravo vrlo interesantan i živopisan narod sa bogatom kulturom. Počela sam drugim očima da gledam i na Srbiju i njene prirodne lepote i kulturno istorijske spomenike, ne isključivo iz nostalgije, već zbog saznanja o njihovom postojanju, ili spoznaje nečega što dok sam tamo živela nisam bila u stanju da prepoznam i divim mu se.

Tokom godina života u ovom društvu osećala sam i ličnu intelektualnu prazninu ne razumevajući u potpunosti severno-američko društvo, engleski jezik, komunikaciju i mentalitet ljudi. Iz razgovora sa našim ljudima stekla sam utisak da nisam jedina i da se mnogi naši zemljaci osećaju slično u Kanadi. Tako se rodila misao da je potreban časopis za nas koji predstavljamo neku vrstu kulturno-intelektualnog “hibrida” izmedju Srbije i Severne Amerike, koji se prilagodjavamo novom društvu i prihvatamo neke norme i mentalitet tog društva, ali istovremeno imamo i snažnu potrebu da održavamo svoju kulturu, jezik i tradiciju. 

Ova ideja bi ostala neostvareno sanjarenje da mi nije prišlo nekoliko ljudi u želji da stvorimo zajedno taj časopis. Zahvaljujući timu ljudi osnovan je SAN i zajednički je razradjena koncepcija časopisa sa stalnim rubrikama iz srpske kulture, istorije, tradicije i jezika, prikazima iz srpske zajednice, intervjuima sa uspešnim ljudima našeg porekla u severnoj Americi, kao aktuelnih tema iz severno-američkog društva i svakodnevnog života, a iz ugla i perspektive socijalne grupe koju predstavljaju Srbi u severnoj Americi. Pored toga zamišljeno je da SAN piše i na teme društva u kome živimo i pomogne našim zemljacima za bolje i brže prilagodjavanje tom društvu.

SAN je zahvaljujući posvećenim članovima tima opstao već četiri godine uz redovno izlaženje brojeva na svaka tri meseca. Sada smo već kod 15. broja! Za ostvarenje ideje i opstanak časopisa su zaslužni u velikoj meri i vlasnici biznisa od kojih se mnogi od prvog dana pa do danas reklamiraju u časopisu, jer bez njih ne bi došlo do materijalne realizacije časopisa. Naši sponzori uz reklamu za svoj biznis čine i nešto mnogo više – oni sponzorišu srpsku kulturu van Srbije.

Zolen:  Nedavno je SAN Magazin proslavio 4 godine postojanja. Uspela si da okupis izvanredan tim saradnika i novinara iz Toronta, imas dopisnike iz Srbije, Njujorka, Alberte i Kvebeka… Koliko  ukupno novinara sada saradjuje u Torontu  da li su placeni ili volontiraju Kako to funkcionise unutar redakcije SAN i  kakvi su  planovi za sledecu godinu?

U timu SAN-a postoji divna kolektivna kreativna energija koja se samo-obnavlja kroz ljubav prema časopisu, inspiraciju za pisanje, kreativni rad i želju da se doprinese očuvanju naše kulture u dijaspori. Verujem da ljudi u SAN-u volontiraju već godinama jer su duhovno ispunjeni i osećaju koliki je značaj ovakvog časopisa. Ta pozitivna atmosfera u timu se zadržala do današnjeg dana, a novi saradnici je vrlo brzo osete kada i sami postanu deo tima. Za četiri godine pored redakcije koju čini oko desetak ljudi i nekoliko dopisnika van Toronta, imali smo još oko 40 saradnika, a novi saradnici su uvek dobrodošli. Tako je SAN tokom vremena prerastao i u organizaciju u okviru srpske zajednice u severnoj Americi, jer su se mnogi ljudi iz Kanade i SAD uključili u tim časopisa ne samo kao novinari, već i kao fotografi, dizajneri, ilustratori, distributeri i asistenti za društvene mreže i marketing. Posebno mi je drago što imamo kao saradnike i mlade ljude kojima se na taj način pojačava osećaj pripadnosti srpskom narodu. 

Oko stvaranja časopisa, a u poslednjih godinu dana i veb-sajta ima jako mnogo posla i ovaj tim izuzetnih ljudi, uz koordinaciju i procese koje smo razradili tokom vremena, ulaže velike napore i poklanja svoje dragoceno slobodno vreme SAN-u. Ja posebno cenim i izuzetno sam zahvalna članovima redakcije koji vredno i predano pomažu i oko mnogih drugih aktivnosti koje nisu kreativne prirode, a koje prate stvaranje i finansiranje časopisa i neophodne su da bi SAN u štampanom izdanju i na veb-sajtu zaživeo. Uglavnom svi članovi redakcije su u još u punom radnom odnosu i imaju porodice i za divljenje je koliko energije i vremena ulažu u SAN.

Žolen: Sa novim web sitom sanmagazine.ca SAN Magazin je postao i globalno dostupan Srbima u celoj Severnoj Americi i sire. Reci nam nešto više o veb-sajtu.

Sa novim vebsajtom ušli smo u korak sa vremenom i omogućili pretplatnicima i ljudima širom sveta da nas čitaju u digitalnom izdanju na svim elektronskim uredjajima. Veliki broj članaka iz starih brojeva je postavljeno na veb-sajt za besplatno čitanje, a stari arhivirani brojevi se mogu čitati u digitalnom formatu. SAN veb-sajt sadrži i Kalendar događaja u srpskoj zajednici za sada uglavnom samo u Ontariju, na kojem publika može i sama postaviti svoj događaj.

Novi vebsajt časopisa sanmagazine.ca  je zamišljen kao platforma za srpsku zajednicu pre svega u Kanadi i SAD, sa sloganom „O Srbima i srpskoj kulturi u Kanadi i širom sveta“. Vebsajt je dvojezičani  – srpski i engleski – i ima ulogu ne samo razmene informacija unutar zajednice, već i da uključi ljude srpskog porekla koji više ne govore srpski jezik, a i da otvori vrata prema kanadskom multikulturalnom okruženju i svetu i predstavi bogatu srpsku naciju i kulturu na najbolji mogući način.

Zolen: Kad se kod tebe pojavila ljubav prema pisanju i novinarstvu i menagementu, kakva su tvoja prva iskustva?

Ja sam u duši novinar a novinarstvo nisam izabrala za zanimanje, što je bila svesna odluka. Još kao vrlo mlada osoba planirala sam da barem jedan period života provedem van Srbije i upoznam svet i smatrala sam da će mi to obezbediti neka tehnička struka, a da se novinarstvom uvek mogu baviti u slobodno vreme, što se i ostvarilo. Sve je počelo sa radio emisijom za srednjoškolce “Prekobrojni čas” na Studiju B, na fakultetu sam bila novinar a kasnije i urednik časopisa “Petlja” gradjevinskog fakulteta, po završenim studijama sam pisala za “Politikin Zabavnik”, a u Kanadi sam povremeno pisala za Novine.

Zolen: Cime si se bavila pre dolaska u Kanadu i sta te je navelo da dodjes na ovaj kontinent?

Po završenom fakultetu otišla sam na odmor u Grčku, a onda se desilo da umesto samo za letnji odmor ostanem čitave 4 godine! Vrlo brzo se pokazalo da to nije bila loša odluka jer upravo od te 1992. godine situacija u staroj Jugoslaviji je krenula da se sa svakim danom eksponencijalno pogoršava. Verovatno bih tamo i ostala da je bilo mogućnosti da se obezbedi stalan boravak, jer je život u Grčkoj, ako se izuzme potpuna finansijska nesigurnost, bio vrlo lep. Kanada nije bila moj izbor, ona je bila jedini izbor. Ipak, pokazalo se da je ovo odlična zemlja za imigrante, za osnivanje porodice, gradjenje karijere i generalno za život u zrelom dobu kada je potrebno izgraditi materijalnu bazu i za sebe i za buduće generacije.

Zolen: Ti si po profesiji inzenjer, reci nam da li se i time bavis sada u Torontu i  kakav je bio tvoj pocetak ovde?

Početak u Kanadi je bio toliko težak da mi se čini da ne bih bila u stanju da prodjem ponovo kroz slično iskustvo. U prvih par meseci sam našla posao u struci, putovala po dva sata na posao, bila pod ogromnim stresom jer su mi bili povereni vrlo ozbiljni projekti, a još uvek nisam imala dovoljno iskustva i znanja iz gradjevinske regulative i načina gradnje. Ali taj prvi posao i dragoceno znanje koje sam stekla su mi otvorili vrata za kasniju karijeru u gradjevinskoj struci.

Zolen: Kako uspevas da uskladis posao, porodicu i novinarstvo i da li ipak nadjes vreme i za sebe?

Trudim se da se dobro organizujem i da prioritizujem. Vreme provedeno sa porodicom mi je uvek na prvom mestu, na drugom je posao, a onda dolazi SAN oko kojeg imam obaveza za po nekoliko sati skoro svakog dana. Često moram raditi za časopis do kasno uveče i preko vikenda. Svakako mnogo ličnih želja i privatnih obaveza moraju da istrpe zbog SAN-a, ali s druge strane rad na stvaranju časopisa je moja strast i kroz to doživljavam neko svoje samo-ostvarenje. Kako bi smanjila svakodnevni stres pokušavam da svakog dana odvojim barem jedan period za relaksaciju i “oslobadjanja od stresa”, ma koliko kratak taj momenat bio. Znači mi mnogo veliko razumevanje i podrška porodice.

Zolen:  Koji su tvoje najradije aktivnosti ili hobi, ako ga imas, u slobodnom vremenu?

Najviše volim aktivnosti uz koje mogu da ostvarim blizak kontakt sa prirodom što je u svakodnevnom životu u zapadnom društvu veoma teško. Priroda me najviše opušta, vraća svojim korenima i otvara mi kreativnu i imaginativnu svest, nasuprot praktičnog i rutinskog bivstvovanja. To ostvarujem šetnjama po Torontu, ili kampovanjem u prelepim provincijskim parkovima u Ontariju. Bavim se dragon boat veslanjem i kroz taj sport, pored fizičke rekreacije, ostvarujem i kontakt sa prirodom, jezerom, florom i faunom. Kada u aprilu moj tim počne da vesla po jezeru Ontario prsti nam se smrzavaju od ledene vode, a onda za samo dve nedelje može da se desi da veslamo na vrućini od 40C. Dok imamo trening na Hamber reci imamo prilike da vidimo neobične ptice, ribe, dabrove i rečne rukavce sa netaknutom divljom florom. Dok veslamo često se desi da se sprema oluja, da nam vetar gotovo prevrne kanu, ili da pokisnemo do gole kože. Koliko god su sve to jednostavne i obične prirodne pojave sa svojim načinom života ja na žalost retko imam priliku da ih neposredno osetim.

Zolen: Da li sebe smatras uspesnom osobom i sta je po tebi recept za uspeh?

Smatram sebe uspešnom u skladu sa okolnostima, kao što je i većina naše generacije iz podneblja iz kog smo potekli. Uspeli smo da se “iščupamo” iz teške situacije koja je pogodila mahom ljude koji su u vreme poslednjeg rata na Balkanu upravo završili ili završavali fakultet i čekalo ih je jedno veliko ništa, frustracija i bezizlazna situacija. Što u Srbiji, što po belom svetu naši ljudi su uspeli ipak da stanu na svoje noge, počnu novu život, a ovde u Torontu sam svedok da je većina postala vrlo uspešna u svojoj struci i da su naši ljudi već posle desetak godina u Kanadi ušli u višu srednju klasu, i pored toga što je retko ko došao sa novcem i retko ko ovde imao bilo kakvu pomoć. To je vredno divljenja i samo je dokaz da je naš narod “žilav”, pametan, radan i prilagodljiv i da uspeva da opstane u teškim okolnostima.

Smatram da je recept za uspeh akcija i borba. Kroz život sam naučila da se obično ništa ne dešava ako samo čekamo da se desi. I da svoju sudbinu moramo uzeti u svoje ruke i pokušati da je držimo pod kontolom. Ali da bi čovek izdržao teška vremena i imao snagu i energiju pre svega mentalnu da prodje kroz sve izazove, ne odustane i da postigne cilj barem donekle, potrebno je osećati strast, imati viziju, plan i disciplinu. I mislim da je dobro slediti krilaticu “put je važniji od destinacije“, jer se na taj način može više uživati i biti srećniji u životu.

Zolen:  Imas li u planu neki novi projekat, poslovni ili privatni?

Imam u planu da pomognem mojoj mami koja je kolekcionar starih autentičnih predmeta iz Srbije da priredi još jednu izložbu na čijoj pripremi radi već duže vreme. Njene dve izložbe su bile u Torontu 2007. godine u galeriji Praksis i 2010. godine u rotundi Metro hola i prikazale su veliki broj autentičnih predmeta, knjiga i fotografija iz Srbije iz 19. i prve polovine 20. veka koje je ona sakupljala još od rane mladosti. Imam već nekoliko godina viziju i plan za još jedan veliki projekat važan za srpsku zajednicu, ali to ću ostaviti kao iznenadjenje. Projekat je vrlo ambiciozan i biće potrebno veoma mnogo vremena i rada na pripremama kao i podrške iz zajednice i sponzora kako bi se ostvario.

Žolen: Imaš li pored SAN-a još neki neostvareni san?

San mi je da jednog dana sa timom ljudi produciram holivudski film sa srpskim junacima i srpskom pričom. Smatram da smo mi Srbi u dijaspori kompetentniji za tako nešto jer se u Srbiji živi u jednom svojevrsnom civilizacijskom i istorijskom mehuru, uz preopterećenost autentičnošću. Mi ovde smo u stanju da Srbiju, naš mentalitet, istoriju, kulturu i tradiciju posmatramo sa izvesne distance i kroz prizmu sveta, a oslobodjeni smo te svakodnevne autentičnosti koja opterećuje i zatvara vidike. Takodje mislim da bi imali realnija očekivanja od potencijalne zapadne publike. Mi ovde znamo koje je prosečno poznavanje istorije Balkana od strane prosečnog gradjanina u severnoj Americi i koja je standardna slika koju oni imaju o Srbima i Srbiji. U startu je važno znati da ne možemo mi publiku koja je nezainteresovana, neobrazovana, ili je pod uticajem medija da promenimo, ali da možemo svoj prezentaciju Srbije svetu da prilagodimo, kako bi se postigao onaj “klik” kod publike kada se ona prvo zainteresuje a zatim i poistoveti sa pričom i junacima. Takav jedan projekat bi konsekventno odigrao i ulogu edukatora publike. Izvanredan primer kako samo jedan umetnik može da približi anatemisanu naciju svetu i razbije stereotip, je avganistanski pisac Haled Hoseini. On je kao pisac romana koji su postali bestseleri, a od kojih su kasnije napravljeni i holivudski filmovi, predstavio Avganistan na publici razumljiv način, kroz emotivne priče iz doba rata u Avganistanu.   

Bolna mi je spoznaja da svet o Srbima, jednom tako posebnom narodu, sa vrlo razvijenom kulturom i tradicijom koje datiraju još od vremena Svetog Save i koje su opstale tokom vekova, uglavnom ima površnu i negativnu sliku, i to na bazi samo poslednjih dvadeset pet godina. Smatram da je na nama Srbima koji živimo u zapadnom društvu zadatak da svojom kulturnom delatnošću, umetnošću i medijima, bio to časopis, veb-sajt, roman, predstava ili film, predstavimo srpski narod, vrednosti, kulturu, mentalitet i šarm na interesantan i pozitivan način.