Zorana Kydd: Život sa Dorom

intervju sa Zoranom Kydd
Autor: Jasmina Vujnović Milošević
       Kada se umetnik seli iz svog rodnog grada u drugi svet, zemlju, sa sobom nosi i jaku želju za ostvarenjem snova , istih onih koji su ga u svet umetnosti i doneli. Život umetnika nije lak i neretko se dešava da na tom svom putu ne uspe i da kreće iznova, iznova…
Zorana Kid rodjena Janković rodjena je u Beogradu gde je magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Sa stečenim znanje i ogromnom životnom i stvaralačkom energijom 1992. godine uputila se u Kanadu. I upravo u Kanadi ali i Njujorku počinje da  ostvaruje svoj  životni san. U svojoj producentskoj karijeri osvojila je čak dva puta prestižnu kanadsku nagradu Dora, koja je pandan čuvenoj američkoj nagradi Tony u pozorištu,  i to u više kategorija .
Dora je ovenčala  mjuzikl “Atentatori” i predstavu “Poslednji dani Jude Iskariotskog”. Producentski rad nije ispoljio sva njena interesovanja i talente pa je Zorana ušla u svet glume i to preko prestižnih škola i komada.
Usavršavala je glumu na Kraljevskoj akademiji u Londonu u Njujorku je studirala kod čuvenog reditelja Majkla Nikolsa , koji je režirao kultni film Diplomac.
Uloga u predstavi “Ludnica “ po delu čuvenog pisca Harolda Pintera pokazala je da Zorana Kid ne beži od prave dramske literature i da laki komadi nikada nisu bili prijatelj glumcu . Otuda i uloga u Šekspirovom komadu Kralj Lir.
Sve to navodi me da priču sa Zoranom počnemo od same suštine.
 -Kako birate predstavu i komad koji će te producirati jer je iz samih naslova Atentatori i Poslednji dani Jude Isakariotskog jasno da nije reč o populističkom sadržaju?Kako ste se odlučili da komad Atentatori predstavite kao mjuzikl?
Koliko je teško, na takve  teme raditi mjuzikle?
Uvek biram tekstove po sopstvenoj intuiciji. Obicno zavolim tekst koji odlucim da produciram vec nakon prvog čitanja i odmah imam viziju kako bi on mogao na sceni da izgleda.  Iz te vizije biram umetnicki tim za koji smatram da najbolje odgovara tekstu.
Dobar primer je produkcija Sondhajmovog mjuzikla Atentatori  koji je dobio Dora nagradu za najbolju produkciju (kanadska verzija američke Tony nagrade, najveće nagrade za pozorišnu umetnost na tlu Severne Amerike). Mjuzikl je  izveden četiri puta  put u prestižnom ROYAL MANITOBA THEATRE CENTRE  , svake večeri pred punim gledalištem. Recept za uspešnu predstavu ne postoji. Postoje produkcije koje su angažovale najbolje pozorišne umetnike i krajnji rezultat je bio više nego osrednji. Uspešna je ona predstava koja ostvari duboki, unutrašnji , intuitivni,  kontakt sa publikom. Predstava koja zatvori taj energetski krug je uspešna. Do toga se ne dolazi lako.  Proces je dug i često iscrpljujući. Na početku procesa niko ne zna kakav će kraj biti.  Kao što rekoh Atentatori su napisani kao mjuzikl i Steven Sondheim je najbolji i najpopularniji pisac mjuzikla u Severnoj Americi a verovatno  u celom svetu. Ovaj komad me je privukao tematski  jer sam oduvek imala intersovanje za američku politiku. Interesovala me je struktura kulturološkog raslojavanja americkog društva. Upravo to   mjuzikl Atentatori reflektuje  na najdirektniji način kroz priču o brojnim atentatima na američke predsednike. U političkoj klimi kojom smo sada okruzeni korak da se izabere taj tekst je bio izazovan koliko komercijalno, toliko i umetnički. Ali krajnji rezultat nam je doneo brojne nagrade i publiku koja se još snažnije vezala za rad BirdLand Teatra.
Ja povezujem saradnike iz predhodnih predstava. Tako je vrlo poznati kanadski glumac Adam Brejzer koji je igrao i na Brodveju u režiji čuvenog britanskog reditelja Trevora Nana (Trevor Nunn)  igrao  u mojoj predstavi Poslednji Dani Jude Iskaritoskog. On  se zainteresovao da režra Atentatore u toke našeg rada na Judi. Njegov koncept je bio vrlo blizak mom producentskom senzibilitetu tako da smo na audicijama tražili glumce koji ne samo fantastično pevaju nego  znaju  I da sviraju instrumente. Tako su svi glumci pevali I svirali u predstavi. . Rezultat je bio hit  za publiku ali  i za kritiku. Sva četiri izvodjenja su bila rasprodata do poslednjeg mesta. Za producenta nema većeg komplimenta nego  rasprodata predstava.
-Čovek se za religijske teme i suštine opredeljuje u stvaralačkim godinama, odnosno godinama zrelosti i zenita stvaralačkog umeća. Obično taj period nastupa oko 40te godine. Šta je vas privuklo  komadu Poslednji dani Jude Iskariotskog?
Komad Poslednji Dani Jude Iskariotskog upravo istrazuje taj kritični biblijski momenat za zapadnu kulturu i duhovnost kroz urbanu, gotovo Hip-Hop vizuelnu estetiku Njujorka devedesteih godina dvadesetog veka. Ideje izdaje, laži ,istine su arhetipske narativne strukture koje su kao takve trajne i po mom mišjenju nezaobilazne na putu umetničkog usavršavanja. Komadu me je privukao njegov jezik i mogućnost da na direktan način komunicira sa publikom. Taj komad ne dozvoljava gledaocu da bude pasivni posmatrač. Zauzimanjem stava po pitanju ideja izdaje, vere, istine, lazi, gledalac postaje aktivni ucesnik tog komada. Komad sam postavila u prostoru napuštene distilerije koja je dvadesetih godina dvadesetog veka proizvodila viski u Torontu. U tom industrijskom ambijentu komad je dobio na još jednoj važnoj dimenziji. Prostor napuštene distilerije je progovorio materijalnom nasledju koja zapadna civilizacija ostavlja kroz napuštene industrijske prostore.  Takodje sam uspela da dobijem velikane kanadskog glumišta Diega Matamorosa da igra Satanu. On je takodje dobio Dora nagradu za tu ulogu. Judinu majku je igrala Louise Pitre čuvena kanadska glumica koja je nominovana za nagradu Tony za ulogu u komadu Mamma Mia na Brodveju. Podela je velika . U predstavi igra skoro  20 glumaca .Poznati kanadski pisac Moris Panych pristao je da glumi u ovoj mojoj  predstavi  .Na veliko zadovoljstvo publike pokazalo se da on ima veliki dar za komično  I odličan je komičar . U toku rada na predstavi takodje sam producirala  kratki dokumentarni film o radu na predstavi koji se zove Pictures of Judas. Film je režirao i snimio moj dobar prijatelj Boris Mojsovski koji je sada jedan od najboljih direktora fotografije za televizijske serije u Americi i Kanadi. Dobitnik je za ovu godinu   Američkog udruženja filmskih stvaraoca(  American Society of Cinematographers) . Pisac komada Poslednji dani Jude Iskariotskog Stephen Adly Guirgis je dobitnik Pulicerove Nagrade za dramu. Kada smo se upoznali u Njujorku on je radio sa pokojnim, fantastičnim, glumcem , rediteljem Philip Seymour Hoffmanom  za pozorište Lavirint ,tako da sam ih tada obojicu dobro upoznala. Oni su ostali veliko uporište i inspiracija za moje pozorište Birdland.
-Uplovili ste i u vode glume. Reč je o jako dobrim piscima ali i rediteljima. Da li ste imali priliku da birate šta želite raditi i da li vas kroz to vodi ljubav prema dobroj literaturi bez obzora na kalkulacije da li će se to dopasti širokim masama?
Gluma je za mene jedan oblik vrlo intimnog izražavanja. Glumi prilazim kao vrlo intimnom procesu u kojem nisam toliko okupirana finalnim rezultatom i pritiskom da li će i koliko će neko voleti to što donosim na sceni i filmu. Kroz glumu me vodi intuicija i ljubav prema dramskoj literaturi. Do sada sam sebe uvek vodila ka likovima koje bih volela da igram i tumačim. Takvih prilika nema mnogo. Tako da je gluma ljubav koja se javlja u talasima. Trenutno bih volela da tumačim više komičnih likova i mozda čak i da se predstavim publici u Srbiji jer nikada nisam glumila na srpskom jeziku. Mozda mi je od svih uloga najdraza Frankie u komadu Frankie and Johnny Terrenca McNally koga sam imala priliku da upoznam u Njujorku prošle godine. Volela bih da igram Frankie ponovo to bi sada bila jedna druga potpuno nova interpretacija. Trenutno sam kompletno angažovana kao producent tako da za glumačke projekte imam vrlo malo vremena ali ako se prava uloga ukaže u svakom slučaju postoji interesovanje.
– Kako je pozorište danas pozicionirano u Kanadi ali i u Njujorku gde ste živeli i radili? Da li predstava može biti klasično uradjena i izvedena ili u sebi mora imati primese multimedijalnog spektakla?
Sa nagradama je lakše dovesti publiku u pozorište. Nagrade daju neki mali prestiž i status mom teatru, a i meni lično  u pozorišnim krugovima. Nagrade mogu biti i veliki teret jer je ovdašnja publika navikla da nagradjena pozorišta uvek postavljaju slične komade u gotovo istoj estetici. To je pritisak protiv koga se svakodnevno borimo. Svaku predstava je ponovna borba iz početka.  To je vrlo iscrpljujuće i publika nije svesna tog procesa. Često se ljudima čini da je lako postaviti predstavu. Postaviti predstavu je roditi jedan novi svet. Umetnik ili pozorište u Kanadi je samo onliko dobro koliko poslednja predstava koja je uradjena, sve pre toga se relativno brzo zaboravlja. Pozorište ne može biti kvalitetno bez istorijske i kulturološke reference na prošlost.
Profesionalno pozorište u Kanadi je bilo i dalje je proponent značajnih društvenih promena. Govorilo je i edukovalo publiku o složenosti Kandskog društva. Ono je to koje je snazno promovisalo liberalno društvo čiji su zakoni i norme bazirani na poštovanju ljudskih prava. Ono sto se trenutno dogadja na unutarnjoj kanadskoj političkoj sceni je nešto na šta će se pozorišni stvaraoci Kanade osvrtati i kritički posmatrati u budućnosti. Ono sto je nedostatak kandskog profesionalnog pozorišta je njegova nejasna i nedovoljno struktuisana uloga u širem društvenom kontekstu.  Pozorište svuda u svetu prolazi kroz možda najbitniju i najdramatičniju fazu promene još od početka dvadesetog veka. Ono strukturalno, semantički i kolektivno menja svoju socjalnu ulogu. Nekada je pozorište bilo deo nečega što se moze nazvati masovni medij. Ono to više nije, Isto tako nije ni zbog toga što  mnogi pokušavaju da ga predstave kao elitističku formu namenjenu isključivo imućnima. Kanadski pozorišni gledalac se nalazi u jednoj specifičnoj poziciji koja je bitno drugačija od one u kojoj se nalazi evropski ili američki gledalac. Razlika je u istorijskom kontekstu pozorišne umetnosti. Pozorište kao forma ima dublje trgaove i  korene u evropskoj i američkoj istoriji. Kanadski pozorišni gledalac je mlad u kulturološkom kontekstu kanadske pozorišne istorije. Profesionalno pozorište u Kanadi je mlado, ali je odigralo i i dalje igra značajnu društvenu ulogu. Iz te perspektive kanadski gledalac pritisnut globalnim informacionim zagušenjem traži od pozorišta jednu vrstu eskapizma. To ne znači da je on isključivo naklonjen zabavi; on traga za jednom inteletualnom stimulacijom koja ce ga uzbuditi na voišem nivou. Traga za pozorištem koje ce ga pokrenuti iz njegove svakodnevne situacije. Tako da se element zabave, humora i duhovne potrage neminovno prepliću u tom traganju. Ono sto u severnoj Americi nedostaje je edukacija gledaoca o društvenoj i istorijskoj ulozi pozorišta. Bez toga ono će se uvek posmatrati isključivo kao deo šireg ‘entertainment’ paketa. Ako pažljivo prelistate brojne dnevne novine u Kanadi i Americi primtićete da na prste jedne ruke možete nabrojati one koji imaju rubrike specifično nazvane CULTURE ili ARTS. U vecini sve se svodi pod rubriku ENTERTAINMENT. Takva situacija dovodi kandaskog i americkog pozorišnog gledaoca u poziciju koja je ostavljena bez dubljeg konteksta. Uz sve ovo sa mojom produkcijom predstave Ptice (The Birds) irskog pisca Conora McPherson-a i baziranog na čuvenom Hickokovom filmu koju smo izveli u Njujorku u Off Broadway pozorištu 59E59 uspeli smo da privučemo publiku I predstava je bila kompletno rasprodata mnogo pre zvanične premijere. Znači da postoji publika koja je otvorena za takvu vrstu ozbiljnog futurističkog pozorišnog projekta. Predstava je bila nominovana u četiri kategorije za nagradu Irskog pozorišnog festivala u Njujorku : za najbolju režiju Stefan Dzeparoski, scenografiju Konstantin Roth, za glavnu žensku ulogu Anotoneta Levekia i za najbolju predstavu.
– Vi ste i doktorirali na Univerzitetu Toronto na temu “Od vodvilja do Brodveja: pozotište Džordža Kelija”. Da li imate želju da svoja znanja prenesete mladjim generacijama? Koliko su oni upoznati danas sa dobrom literaturom, koliko sa potrebama tržišta i da li umetnici sa iskustvom mogu pomoći da se i dalje neguje dobra literatura?
Živimo u jednom vrlo uzbudljivom periodu za literaturu. Dobre literature ima svuda. Ona se nalazi svuda oko nas. Zahvaljujući tehnologiji danas možete čitati dela starih i novih pisaca na svom telefonu, tabletu, kompjuteru…Digitalna tranformacija pisane reči je donela revoluciju u načinu na koji primamo pisanu reč. Ta revolucija je snažnija od one koju je izazvala Gutenbergova presa. Umetnici u svom pristupu pisanim delima utiču na način na koji su ona prezentovana i ponudjena široj publici.
Svoja profesionalna iskustva i znanja prenosim mladjim genreacijama kanadskih i američkih umetnika kroz svaki novi projekat koji radim. Angažovanjem mladih pisaca, dizajnera, reditelja znanje i iskustvo koje imam biva podeljeno. I to znanje nastavlja da živi. Specifičnost pozicije nezavisnog umetničkog producenta i iskustva stečena na tom putu su zaista vrednosti koje bih volela da podelim i sa umetnicima u Srbiji.