Milan Vlajčić: Slučaj Makavejev na Festu 2019

Beogradsko ogledalo (kulturna razglednica)

Specijalno za MI MAGAZIN
piše Milan Vlajčić

Prethodnih dana, od 22. februara do 3. marta Beogradom i Srbijom je protutnjao pravi filmski tornado, tradicionalni Međunarodni filmski festival Fest. Tornado je činilo čak 125 filmova sa raznih strana sveta, sve premijera do premijere, prikazivanih u 9 najvećih dvorana u gradu. Ovo je bila mudra odluka, jer u ovim bioskopima je poseta (čak i kad je reč o najbučnije najavljivanim američkim filmovima) prilično osrednja. Bila je to adrenalinska injekcija uspavanoj kulturnoj publici koja se poslednjih godina pretežno okrenula nabujaloj pirateriji – u kultnom šetalištu Knez Mihailove ulice možete slobodno da kupite najveće hitove po povoljnoj ceni od dva dolara, čak i pre zvanične pojave filmova na redovnom repertoaru. Izgleda da je taktika urodila plodom: većina projekcija je bila dobro posećena, prvi put smo primetili da je polovina projekcija u Sali Jugoslovenske kinoteke unapred rasprodata, kao i u nekim drugim prostorima, što se odavno nije dogodilo. Ni tu niti na drugim mestima.
Dobra je strategija da se Fest ubrzo proširio i na druge veće gradove. Odjek nostalgije čini svoje.
Organizatori su isticali da su se držali najboljih tradicija prvih izdanja, započetih 9. januara 1971. To jednostavno nije tačno, jer je prvo izdanje imalo samo 36 filmova, izvrsno probranih, a od 125 iz ove godine dobra polovina jedva doseže do granica osrednjosti. Druga netačnost je grotesknija. Fest je započeo pod sloganom „Hrabri novi svet“, prilično ironično za godine Titove vladavine, jer je „hrabri svet“ bio na istoku i zapadu, a na Festu nije bilo domaćih filmova. I što je još važnije, prve dve decenije Festa su protekle bez zvaničnih nagrada, jer nagrade podrazumevaju premijerni program.
Ali, posle dvogodišnje pauze nametnute sankcijama i izolacijom, 1995 godine su tadašnji tvorci Festa podlegli megalomanskim ambicijama zvaničnih vlasti da se konkuriše Kanu, Veneciji i Berlinu, pa su uvedene zvanične, pompezno najavljene nagrade, za zvanični program na kojem se prikazuju i neki filmovi koji su pobedili na velliki m festivalima, pa čak i sa nominacijama za Oskara.
Pokazalo se ubrzo da beogradske nagrade ne znače ništa svetu izvan naših granica, Ali iluzija se održava, kao i mnoge iluzije novijih režima u ovoj zemlji.
Ove godine je međunarodni žiri na čijem je čelu bio kineski profesor filma Jao Vang dodelio nagradu Beogradski pobednik američkom filmu „Divljina“ (Wildlife) reditelja Pola Dejnoa, dok je istoimenu nagradu u programu „Srpski film i prijatelji“, gde su se našli filmovi iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Montenegra, Bosne i Hercegovine (jer svi su rađeni koprodukcijski, samo tako se mogu obezbediti sredstva za početak filma) pripao igrano-dokumentarnom filmu Gorana Radovasnovića „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali.“ Ovaj film je osvojio i niz nezvaničnih, strukovnih nagrada (Milutin Čolić, Fipresci), što je zbunilo mnoge koji su očekivali da će među igranim filmovima biti i prijatnijih iznenađenja.
Neprijatnim sticajem okolnosti, neposredno pre Festa su umrli glavni akteri filma, legendarni reditelj Dušan Makavejev, zatim profesor književnosti Draško Ređep (našao se posle tragične sudbine filma na domaćem terenu, na čelu producentske kuće Neoplanta, koja je doživela osude zbog Makovog filma). Nešto ranije preminula je i legendarna glumica Milena Dravić koja se tako poslednji put našla u filmu.
U Radovanovićevom filmu se obnavlja tragična priča o filmu Dušana Makavejeva „WR: Misterija organizma“, koji je u maju 1971 sa velikim uspehom prikazan na Međunarodnom filmoskom festivalu u Kanu, uz pohvale najznačajnijih kritičara poput Francuza Mišela Simana i kruga oko čuvenog časopisa „Cahier du Cinema“. Ali u Jugoslaviji se zahuktavao ideološki obračun sa Crnim talasom jugoslovenskog filma, partijski moćnici su uz pomoć nekih ugroženih autora starije generacije (Bulajić, Stole Janković, ponajviše) osetili da se pomeraju granice slobodnog pristupa zvaničnim tabuima.
Glavni pokretač filma „Slučaj Makakvejev“ bilo je iznenadno otkriće magnetofonskog snimka insceniranog obračuna sa neprijateljima socijalizma, koji je na zahtev vojvođanskih boraca održan u novosadskom bioskopu „Arena“ 5. juna 1971. Tamo je film prikazan predstavnicima boračkih udruženja i dežurnim zastupnicima radničke klase . Sve je bilo unapred inscenirano, bilo je zabranjeno unositi magnetofone i kamere, ali je snimatelj Slobodan Miletić tajno uneo svoju „nagru“ i uspeo da snimi najveći deo ovog staljinističkog skupa.
Koristeći delove ovih iskaza Radovanović je prikazao napadnute delove filma koji je razbesneo partijske moćnike. Njegov film nije samo gola rekostrukcija jednog „slučaja“. Jer je istorija odavno dala sud o tom skandalu, a države u kojoj su se vlastodršci tako ponašali podugo već nema. On diskretno nadopunjuje ono što se u međuvremenu dogodilo: tu je današnja demontaža Titove biste koja je omaž onom što je Mak izveo u filmu „Gorila se kupa u podne“ sa Lenjinovom glavom, zatim upotreba majmuna kao preteće pozadine, i mnogo šta drugo…
Tog juna 1971 bio sam u dvorani Arena, gde je odigrana ova ružna predstava (presuda napadaču na SSSR, drzniku koji je prikazao tragičnu sudbinu Vilhelma Rajha, koji je u Americi, posle bega, završio u ludnici). Pedesetak novinara i filmskih radnika došlo je iz Beograda samoinicijativno, jedva su nas pustili u dvoranu, sve je bilo pripremljeno partijskom akcijom u kojoj je 40.ak hiljada vojvođanskih komunista presudilo filmu koji niko od njih nije video!
Oni koji budu videli film shvatiće zašto je Mak ubrzo morao da napusti zemlju, i kako su neki istaknuti filmski radnici munjevito avanzovali na direktorska i profesorska mesta.
Iskazi samozvanih branitelja socijalističkih ideala i tada su u dvorani izazivali veselje i burne podsmehe. Ali najzanimljivija je Makova ispovest, ubeđenog komuniste koji je verovao u ideale pravde i napretka, a uvideo osionost komunističkih vođa „koji su pojeli revoluciju“. Njegove reči nikad neću zaboraviti. Napadači na film, govornici na tribini, ljudi koji se predstavljaju kao radnici, „poštena inteligencija“ brane sistem. Ima nečeg zlokobnog u tim rečima. S ove tačke gledišta kao da te 1971. najavljuju sukobe u društvu i raspad tadašnje zajednice. Nažalost u krvi. Makavejev to otprilike i kaže „pitanje je ko će biti s nama a ko će nam pucati u leđa“.
Mak je predvideo, zajedno sa mnogima od nas, kakvo će se rasulo dogoditi, ali niko nije slutio da će posle raspada Jugoslavije u krvi i mnogim zločinima, ova zemlja ponovo biti na ovakvim mukama. U tom smislu ovaj film nije samo opomena nego i otrežnjenje.
Film je nezvanično bio zabranjen, tog dana smo ga videli u paklenoj atmosferi mržnje i unapred donesene presude. Dve godine kasnije, na londonskom Oksford stritu ugledam veliki svetleći pano „Makavejev:WR Misterija organizma“. Bio je to bioskop „Accademy One“. Uđem, kupim kartu i doznam da se film, zabranjen u Jugoslaviji, već dve godine neprekidno prikazuje u ovom uglednom bioskopu! Novosadska Neoplanta je uz nečiju dozvolu prikazivala film u svetu, samo kod nas ne!
Tri godine kasnije, prolazim pored istog londonskog bioskopa, a Makov film i dalje na repertoaru, uvek sa novom publikom. Film je vatromet Makovih nedoumica o propalim revolucijama, zabavan i raskošan po svojim sugestijama. Stao je uz najbolje filmove onog vremena, Godara, Formana, Antonionija, Felinija. Nekoliko monografija najboljih teoretičara svedoče o tome.
Ova lekcija o sukobu dogmatskih snaga i autentične stvaralačke svesti i danas deluje upozoravajuće. Ako ni zbog čega drugog, a ono stoga što poslednjih godina srpski film jedva da nešto znači izvan naših granica, a ni tu se ne primećuje najbolje.