Goran Marković: Pokušavam da kroz svoje filmove, komade i knjige ostanem slobodan, neizmanipulisan

Jasmina Milošević

Fridrih Niče u delu „ S one strane dobra i zla“ kaže :“ Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodredjen za nezavisnost i naredjivanje-Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona najdraža – svaka ličnost je tamnica a i skrovište…Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti.“

Goran Marković, filmski i pozorišni reditelj, pisac, dobitnik brojnih medjunarodnih i domaćih priznanja, čija su dela postala neizbrisivo blago domaće ali i svetske kinematografije, svojim filmom Variola vera, snimljenim pre nekoliko decenija ponovo je u fokusu javnosti. Tako to i biva kada je u pitanju umetničko delo, jer to delo svakom vremenu daje nova vidjenja i odgovore.

Vi ste tokom svog rada stvarali dela koja su ovekovečila našu kinematografiju, literatu. Studirali  ste u Pragu na akademiji FAMU u vremenu kada su trupe Sovjetskog saveza ušle u Prag, potom živeli u SFRJ i stvarali najbolja dela. Kako vi doživljavate i definišete nezavisnost, pojedinačnu i društvenu? Koliko ste se  tokom života izlagali iskušenjima i da li ste znali da se čuvate?

Kada ste pomenuli ulazak sovjetskih trupa u Prag 1968, morate znato da sam u tom trenutku imao jedva 22 godine i bio na početku života. Tada se srušila moja iluzija da je moguće živeti slobodno, u skladu sa svojim osećanjima i shvatanjima, i da to onemogućuje jedna mračna sila. Tada se ona zvala SSSR, ali kasnije je uzimala razne druge oblike (ona se stalno prerušavala) da bi danas otvoreno nastupala kao fašizam. Pri tom ne mislim samo na Srbiju, već i na dobar deo ostalog sveta koji je pred naletom desnice istakao crnu zastavu. Od onih ideala iz 1968. nije ostalo ništa osim mog ličnog opredeljenja da se ne predam. I dalje pokušavam da kroz svoje filmove, komade i knjige ostanem slobodan, nemanipulisan. Što je još važnije, strogo se čuvam iskušenja da ne napravim neki moralni prekršaj, nešto što ne bih mogao sebi da oprostim do kraja života. Mislim da za tih pedesetak i nešto godina, koliko se bavim umetnošću, nisam učinio ni jedan ustupak; radio sam samo ono što volim, iskazivao ono šta mislim i nikada nisam lagao. To nije uvek bilo lako ali je vredelo.

Danas, jedno od vaših najspomenutijih dela, u vremenu Corone, jeste film “Variola vera“. Stvarni dogadjaj koji se dogodio u bivšoj SFRJ, sa kojim se, na svoj način, borila tadašnja zemlja. Kako danas vidite junake vašeg filma u periodu Corone, kada je čitav svet karantin?

Lekari iz raznih bolnica mi šalju svoje snimke sa rečenicama iz tog filma! To je stvarno lepo i, po svemu sudeći, svedoči o tome da se sve ponavlja, pa i moja priča o toj davno zaboravljenoj epidemiji. Stvari su, dakle, slične, jedino što se ovoga puta drama ne odvija u istoj zemlji. Nekadašnja Jugoslavija je bila mnogo snažnija i organizovanija od današnje Srbije, ali i tada se kao i sada mnogo toga sakrivalo. U to vreme su se stvari prećutkivale a danas živimo u opštoj kulturi laži pa se informacije falsifikuju. 

Ove 2020. godine došli smo do toga da nam svet u pogledu nezavisnosti, slobode duha izgleda drugačije u odnosu na pojmove nezavisnosti i slobode. Kako vi doživljavate vreme sada ali i period koji je pred nama?

Posle nekoliko godina apsolutnog krivotvorenja stvarnosti, danas smo izgubili veru da možemo znati šta je istina pa i ne pokušavamo da fakta uzmemo doslovno. Ne verujemo više nikome. Do te mere nas manipulišu i bombarduju lažima pa smo prinuđeni da svoje shvatanje sveta svedemo na nekoliko pouzdanih merila. Jedno od njih je – poezija. To se ne može krivotvoriti iz prostog razloga jer ako je fejk, poezija ne funkcioniše. Pri tom mislim na poetsko izražavanje u najširem smislu, na umetnost u svim njenim vidovima, pa i na ono što smo smatrali filozofijom. To nam niko ne može oduzeti, to je u krajnjem slučaju naša intima u koju ova agresivna, desničarska aždaja nema pristupa. 

4.

Danas je vaš film VARIOLA VERA jedno od najcitiranijih filmskih dela u Srbiji. U svetu je to roman Kuga, A. Kamija. Kaže se u delu, da bismo spoznali društvo, pojedinca ili grad, moramo shvatiti i njegovu kulturu, ljubav i umiranje. Kako se sve slabosti i vrline pojedinca i društva ispoljavaju. Kako vidite svet u kome živite, i da li na horizontu postoji film? Da li klasici mogu spasiti duh?

„Kuga“ je jedno od mojih najomiljenijih dela, knjiga koju sam oduvek želeo da ekranizujem, a onda je u ove krajeve stigla Variola pa više nisam imao razloga da motiv epidemije tražim na drugom mestu. Jedno je zajedničkoj toj knjizi, mom filmu i događajima koji se upravo odigravaju. Iza medicinskog aspekta bolesti u stvari se krije još teže oboljenje – bolest društva. Koronavirus ipak radi jedu dobru stvar: razotkriva, ogoljuje mračnu silu koju sam na početku pomenuo. Potpuno otkriva šta se  dešava u korumpiranim, nesposobnim državama kao što je, na primer, Srbija. I sve se vraća na pitanje slobode i istine, ono za čim žudimo celog života i pokušavamo da do njih dođemo. Neuspešno, pokazalo se u mom slučaju. Ali ipak ostaje uteha da je borba važnija od rezultata.