Dnevnik korone piva

Nina Živančević


Videla sam sebe kako se tresem prelazila sam ulicu

Onda sa čovek udaljio dva metra od mene  opazio je da drhtim

I da se oboje tresemo na ulici

Brzo sam se vratila kući i počela da čitam DEKAMERON

U stvari, odrasla sam u porodici koja mi je, nažalost, zabranila da budem slaba- evo jutros, pojavio se doktor terenac i kada sam videla da je on grozno umoran, pitala sam ga kako se oseća. Odgovorio je sa jednim prosim „O, kada biste samo znali kako se osećam“!

Rekla sam mu da znam upravo kako se oseća.

A kako to da znate? Upita me on.

Rekoh da sam se setila priče koju mi je majka često pričala –  kao devetnaestogodišnja devojka, student prve godine medicine, odvedena je tako reći iz studentske klupe na Sremski front. Vidite, bitka na Sremskom je  bila naša bitka za Staljingrad a doktor je zapanjeno uzviknuo

Ma šta kažete?!

Znači ova mlada devojka (moja majka) je morala da pravi arbitražu- da odlučuje po znanju i nahodjenju, njihov nadležni je šetao sa njima (njegovim  pomoćnicima) kroz bojno polje prepuno ranjenika i umirućih i tu, na tom strašnom mestu majka je morala da donese jako brzo odluku- koji ranjenik ima šanse da preživi. Nadležni im je svima naredio da misle brzo i da se ne zadržavaju sa osobom duže od  45 sekundi. Trebalo je da odluče pri tom kratkom pregledu da  li  vredi pacijenta  preuzeti na dalje lečenje- ili je prosto bilo prekasno da mu bilo ko pomogne.

Prva grupa pacijenata kojoj su mogli da pomognu i kojoj je bilo zagarantovano lečenje bila je GRUPA A. Drugu grupu koja se sastojala od onih osuđenih na smrt i potpuno bespomoćnih zvali su GRUPU B.

Majka mi je uvek ponavljala da joj nije toliko teško padala ni glad ni nesanica, ni danonoćni rad od nekih desetak dana i noći na Sremskom Frontu …koliko joj je teško padala uloga sudije koja joj je dodeljena- kako je bila prinuđena da odluči ko će da živi a ko da umre. I pri tom je uvek govorila da nikada nije bila u stanju da zaboravi pogled umiruših koji su bili svesni da su ih medicinari ostavili iza sebe, prostrte na zemlji, a svi su, to je naglasila, svi do jednog su samo dozivali majku „majko, čajčice, pomozi…“

Ma šta kažete!

Ponovo je zapanjeno uzviknuo doktor iz terenske službe- „evo, upravo se tako ja sada osećam…da, ratna medicina je najteža grana u našoj profesiji“.

Pa dragi doktore, kažite mi iskreno, gde biste VI mene smestili- u grupu A ili u grupu B., jedva čujno sam izustila.

„Samo vi dovoljno spavajte i uzmite ovaj paracetamol..nakon dve do tri nedelje sve će biti u redu..“

U stvari, ja sam na miru i u redu- sve dok ne moram da donosim ishitrene odluke i donosim naređenja ili da izričem presude ko treba da živi, a ko da umre.

KORONA DNEVNIK (2)

Da ne moram da idem do toaleta svakih deset ili petnaest minuta, ovaj karantin bi čak bio zabavan! Ali svaka slka ima svoj ram i svaka slika priča neku određenu priču… Postoji ta priča da me razni bezazleni idioti zovu telefonom da me pitaju kako sam (predpostavljam da su  to sve neki dragi i pažljivi poznanici). Evo kašljem i kijam i pljujem krv na usta i na nosm sluzokoža mi se sasvim pocepala – je li OVO ona boljka koju je Edgar Alan Po nazvao 2Maskom Crvene Smrti“M

Ne bih znala, prošla sam kroz tolike boljke, čak posle onog vremena kada su mi promenili ADN u ćeljama (2008), kada sam videla lica ljudi u njihovom anđeoskom obliku- u stvari sva lica su bila obična, baš sva osim lica jedne stare veštice. Ovo je bila neka proročica iz Nostradamusove škole koja je jednom nedeljno gledala u kristalnu kuglu u nekoj sablasnoj zgradi u koju me je odveo Mark-Luj.

Čim sam stupila u sobu u kojoj je bilo već dosta sveta, proročica je uzviknula . KO je ovde, ili bolje, ko je bio nekada Budistička kaluđerica?

To sam ja, to sam ja uzviknula sam.

A ko je među vama bio slikar, u prethodnom životu? Pogledom je lutala po prepunoj sali.

To sam bila ja, to sam bila ja, opet sam zacvrkutala-

Vidim vas kao neku urnu, reče ona, prekriveni ste pepelom, ali kao FENIKS, što i jeste, ustaćete opet iz pepela!

Toliko mi je značilo da čujem njene smirujuće gluposti. Hemoterapija mi je izgorela sve ćelije i tada u trenutku kada su mi promenili celu molekularnu kiselinu da bi nastavila da živim kao bionična kreatura- nekako sam se pomirila sa tom situacijom i nastavila u novom ruhu. To se sve odigralo pre nekih 12 godina. Ovoga puta još više sam ličila na buntovnicu sa razlogom, jer me je putovanje u Keralu, 2014 , kada sam opet obolela od malarije podučilo, da eto, mogu da umrem i da vaskrsnem nekoliko puta uzastopce.

Baciću rukavicu izazova u lice tom veštački stvorenom virusu, tom gadnom međunarodnom dogovoru iza koga stoji neki gadni naučnik kome nos curi od prevelike doze kokaina i posledica njegovog vlastitog eksperimenta- nije mi jasno zašto baš meni sada treba da progori stomak i grlo? Niko me neće ubediti da je ovaj Betmen koristio slepe miševe za svoj ćoravi posao… Mora da su mu neku jaču supstancu ćušnulu na korišćenje…A mi, obični smrtnici, ostavljeni na milost i nemilost slučajnosti, stavljeni na oltar lošim trgovačkim pregovorima i međunarodnoj trgovini…

Nekoliko svetskih sila su se takmičile bezuspešno u naporu da otvore da otvore nekoliko tržišta Veštačke Inteligencije, da bi istrebili višak populacije na zemlji da bi ostavili samo mali broj kompjuterski obrazovanih  ljudi  koji će od kuće obavljati sve poslove. Koji će da rade. A mi svi ostali nismo trebali da radimo, jer smo nekako bili predodređeni da odumremo. Ili bar da pokušamo da umremo, što je meni lično sasvim odgovaralo, osim što mi trenutak uopšte, ali zaista uopšte nije odgovarao. (Da li ja sad zvučim kao ona protuva, Vilijam Barous?)

Šta će se dogoditi sa mojom knjigom  filmskih eseja? Ostaće nezavršena.

A šta sa knjigom pozorišnih eseja? Neće se nikada realizovati.

A tek prevodi? I neke violinske partiture? Lista je beskrajna.

Ništa, duboko ću udahnuti, vreme mi je da meditiram u samoći.  Za nas pogotovo, stvorenja od vazduha (za sve horoskopske znake koji su vazdušni) kao i za ptice, pterodaktile, leptire, duhove, vile, veštice i slična bića- za nas će biti đavolski teško da ne budemo u stanju da duboko udahnemo vazduh.. bar malkice..

Da udahnem sad duboko..Jedan..DVA…TRI…auh, auh, evo ga opet kašalj i da pljunem dalje. Tamo gde su bila pluća, sad je otvoren prozor, neka vrsta izgorele rupe. To je sada Tamna Zvezda, od Zigi Stardasta,  delići  bele hlorovodonične prašine…