Dnevnik zavlačenja

Povučen

Piše Dragan Todorovic

Ih, ta ne bih znao kasti koji je danas dan po redu otkad su nam rekli da se povučemo u sebe. I evo, odmah, imam tu jezičku nedoumicu: da li se kaže povučemo ili zavučemo? Nije ovo beznačajno. Životinje se zavuku, i ljudi mogu da se zavuku, ali povlačenje je druga stvar, to je organizovani pokret velikih grupa ljudi, koji ponekad znači poraz, ali može i da znači da je vojskovođa smislio da treba da se pregrupišu njegove trupe, odmore, najedu, previju, presvuku, operu, popune redove, popune stomake, i onda se vrate da neprijatelju pokažu njegovog boga. (Njihov bog se uvek piše malim slovom.) Srpska vojska u Prvom svetskom ratu, recimo. Ili Mao i Dugi marš.

A, pak, ako je palo neko zavlačenje, onda to ne vodi ničemu. Vuk, recimo, slomi nogu i zavuče se u svoju jazbinu da liže ranu i gleda Netflix. I šta bude? Pa šta može da bude? Kad ste čuli priču o ranjenom vuku koji se zavukao u jazbinu, a onda je, jednog lepog dana, izašao lepši i jači i bolji nego što je ikada bio?

Meni je jasno da sad ovde ima onih nekih koji čim se kaže “zavlačenje” odmah na onu stvar misle. Na politiku. To su perverzni ljudi i ja ne mogu s njima da se nadperverziram. Ovo je ozbiljna kolumna. Koja se ozbiljnim pitanjima bavi.

Recimo: ko je još čuo da neko ode s korona virusom u bolnicu, u teškom stanju, tamo provede tri dana na Intenzivnoj nezi i izađe kao nov? U teškom stanju, a samo tri dana? To je junak a ne čovek. On je to sigurno uradio da bi slabijima od sebe krevet oslobodio. Njemu treba da se pohvale pišu! Pa to je neki Tito, brate! A zamisli još i ovo: taj junak iz bolnice izađe na Uskrs. Koja koincidencija. Vaskrsao čovek. Pa to je rođeni vođa, pa to nema treba! Daj taj krst što nosiš, brate, da ti malo olakšamo, veliki je uspon ka Golgoti a upeklo. Ko je ta junačina? Boris Johnson.

Sad se nekako lakše diše. Ko nema virus diše još lakše. Imali smo Vaskrs. Došlo je prosto do duhovnog preporoda u Engleskoj. A to je važno, jer se ini preporodi očekivati ne mogu. Pregovori sa EU oko Brexita su u potpunom rasulu, iz Evrope javljaju da bi Kraljevstvo trebalo da traži produženje, ali kao što vidimo, Boris nikada ne traži produženje, nego skraćenje. Tako da će svaki duhovni preporod, ama svaka mrvica preporoda, da bude važna. Jer to će nam biti dijeta idućih godina. Te mrvice.

Dotle, dok se ne preporodimo načisto, trudimo se da budemo uljudni. Samousluge su postale čudo jedno. Napolju momak sa Dettolom prska svaka kolica ako ih je neko samo i pogledao, briše ih papirnim ubrusima, ispred ulaza markirane razdaljine. Ulazi se kao u crevni trakt, tek kad na drugoj strani samousluga ispusti jedno potrošačko telo. A unutra, kao Labudovo jezero, ali izvedeno u Meki. Maske na licima, osećanja se samo očima saopštavaju, ja čeznem za mortadelom, ja mrem za avokadom, hajde da se zamenimo, pa onda s elegancijom u pokretima izvedemo pas-de-deux, njena kolica nežno kruže oko mojih kolica, dok ja kružim oko prazne police za toalet papir. Naočare mi se magle od strasti, a ne od disanja kroz masku. Kad izađem napolje posle kupovine, osećam se nekako nežno, zanosno, ispunjeno, i prosto neću odmah da se tuširam.

A ko voli brutalno, zna se, Lidl ili Aldi: em su male samousluge, em nisu postavili one neke barijere, em su im kupci u velikom procentu neki brzi ljudi. Niko da stavi masku, jedan na metar od mene kašlje u dalj, neka žena kija, prodavci nemaju ni rukavice. Hopa-Cupa u Samiški, švedski pornić iz prekondomskog doba. Pored izlaza stoji kutija sa papirnim maramicama, da se obrišeš. Ima i neki gel, ali to, ja mislim, nije za oženjene ljude.

Eh, da, da ne zaboravim. Trkači.

Tu gde živimo ima nekih divnih delova za šetnju. Avenije, staro drveće sa strane. Ljudi iz kraja vole da šetaju tim avenijama i s početka je bilo dobro—ne previše ljudi i svako na svojoj strani. A onda su počeli da se pojavljuju Trkači (veliko slovo, jer su pleme). Ja mislim da je to zato što je u UK dozvoljena rekreacija kao jedan od razloga da se izađe na ulicu. I sad ti neki ljudi verovatno misle da ako staviš slušalice i kreneš u šetnju, to ne izgleda kao rekreacija. Trčanje je druga priča, lepo se vidi napor i prosto se pred našim očima rekreiraš. I onda svakim danom srećemo sve više Trkača u toj istoj okolini. Nekako su zaljubljeni u svoju pravednost, kao Biciklisti u Torontu, i nekako ne zarezuju daljinu od dva metra. Vrlo su spremni da ljubazno ponude aromu znoja, i povremeno pljunu na asfalt jer nemaju vremena da stanu i podignu nogu uz drvo. Ne nose maske, jer su oni rekreatori, a mi smo kreature. Mlate stopalima Zemlju da je potčine i svojim aerodinamičnim telima vazduh seku tako da svi virusi idu prema ostatku čovečanstva.

Možda onda nije ni čudo što najviše volim da provodim vreme u kolima. To mi strašno prija, nekako me preporodi. Ponekad sipam kafu u onu termos šolju, za put. I pustim muziku i malo otškrinem prozor, da osetim vetar u kosi. Povremeno mi se javi tašta iz Beograda video pozivom, ali ne mogu da razgovaram dok vozim, to je ilegalno. Instalirao sam i sigurnosnu kameru u kolima, nju mi jedino nisu ukrali kad su onomad obili auto. Tako da onda sve okrećem profil levo i desno, da na kameri izgledam kao pažljiv vozač. Jer, šta ako me Korona stavi u kragnu? Bolje da pazim kakvi zapisi ostaju iza mene. Sada je svaki gest ozbiljan gest, nema više zezanja. Sećam se kako je moja Nana svaki lep komad odeće koji smo joj kupovali odmah stavljala na neko skrovito mesto i govorila, Ovo za moju sahranu (na kraju nismo našli). E, to: ja sad ostavljam neke divne profile, za moju sahranu. I tako, dakle, obično predveče sedim u kolima, ruke na volanu, i uživam. U neko doba ćerka dođe, kucne mi na prozor i kaže, Ajde tata, gotova večera. I ja onda skinem ruke sa volana i prestanem da vičem brum-brum i odem da jedem. Svaki treći dan, ovi bogatiji boga mi i svaki drugi dan, startujemo automobile da nam ne zarđaju. Siđem dole, otključam auto, sednem, stavim ruke na volan, i vičem brum-brum kao u najlepšim danima detinjstva. Kao što reče Marks, Život je prvi put tragedija, drugi put pizdarija, treći put jes’ ti kršten?