Covid Metamorfoze

Zorana Kid i Stefan Dzeparoski

Zorana i Stefan su bračni i umetnički par koji vode više puta nagrađivani BirdLand Teatar u Torontu. Njihov rad je doveo BirdLand Teatar i do Off-Broadway sveta u Njujorku, gde su nekoliko godina živeli i uspešno radili. Sada su ponovo u Torontu gde njihova ćerka Zoe završava drugi razred kao i sva druga deca putem “distance-learning”. Ovako oni vide i provode vreme u danima COVID-19.

Nezavisni teatar je uvek bio gotovo nevidljiva kategorija u odnosu na zabavljačko-industrijski kompleks u širem društvenom kontekstu. Dolazak COVID-19 je pocrtao paradoks između biti nevidljiv i biti neophodan u isto vreme. Do momenta COVID-19 mnogi pozorišni stvaraoci su bili nevidljivi široj publici. Sada izolovani i odvojeni od rutine svakodnevnog života ta ista publika traga za stimulacijom i simulacijom privida realnog života. U toj potrazi otkriva on-line, i u raznim streaming opcijama rad istih pozorišnih stvaraoca koji su do juče bili nevidljivi. Sada su neophodni. Čak se i premijer Kanade zahvalio umetnicima. Promena kojoj se nadamo je da se u 21-prvom veku konačno uvidi potreba za umetnošću i kulturom. Potreba da se umetnost i kultura stave u kategoriju “essential bussines”. Jer ono što umetnost i kultura pružaju u ovom momentu je esencijalna nadogradnja i produženje osećanja da naše postojanje kao umetnika ima smisla i da će sutra biti bolje. Nada. 

COVID-19 je presekao tok života u pozorištu. Mnoge sfere života će se lagano postavljati u tok novog poretka, ali za pozorište ne postoje naznake da će se vratiti na scenu i u sale ni početkom 2021 godine. Za pozoriše je potreban prostor, potrebna je publika koja je u direkton kontaktu sa glumcima. On-line prisustvo pozorišnih stvaralaca u ovom momentu samo daje privid i potvrdu njihovog postojanja. Potrebno je samo da zamislimo ovu situaciju u društvu bez interneta. Od početka pandemije bilo je više puta pomenuto kako je Šekspir tokom perioda crne kuge napisao maestralnu dramu Kralj Lir. U Šekspirovo vreme, a i pre njega glumci su bili sahranjivani van zidina grada, zajedno sa beskućnicima, lopovima i svima ostalim koji su bili zaboravljeni, koji nisu bili deo klasnog sistema. Biti glumac bilo je sramotno. Značilo je biti pripadnik nižeg društvenog reda. Možda je cela migracija teatra ka internetu zapravo vođena nasleđenim strahom predaka da svi mi koji smo u njemu ne budemo sahranjeni van zidina grada. Šekspir i njegova družina su imali specijalnu dozovolu od kraljice kako bi mogli da izvode svoje komade. Ovo vreme koje sada provodimo izdvojeni od spoljnjeg sveta navodi na sve ove misli. I pitamo se da li ćemo biti u poziciji da nakon kraja COVID-19 i mi kod neke drugačije/nove “kraljice” morati da apliciramo za dozvole, vize, potvrde da smo potrebni društvu. Da i mi pripadamo novostaleškom redu “essential workers”. Jer ovaj momenat sada jeste klasni rat. Slavoj Žižek kaže da se istorija uvek ponavlja dva puta; prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Ali posledice farse su daleko pogubnije nego posledice tragedije. Na žalost ovaj momenat ima sve karaktirstike koje ga vode korak dalje i od farse, ka tragikomediji. I pozorište to zna. Isuviše veliki broj pozorišnih umetnika je egzistencijalno pogođen i direktno ugrožen trenutnom situacijom. COVID-19 je razrušio temelje njihove egzistencije. U ovom momentu pozorište traga za novim izrazom-za novom promenom. Suština pozorišta je promena. Pozorište je uspelo da preživi kroz vekove i brojne društvene promene jer je znalo da se adaptira novonastalim okolnostima, i pronađe novi umetnički izraz. I uvek je opstajalo i trajalo. Bilo je subverzivno, i zabavljalo je, edukovalo i pre svega slavilo život i svu kompleksnost bivanja u njemu. Zar nema nečega više začudnog i magičnog nego biti živ. 

Kako je COVID-19 uticao na pozorište u Torontu? Zaustavio je pozorište, ali su pozorišni stvaraoci pronašli način da njihovi glasovi budu živi. 

U tom prostoru između brisanja našeg identiteta kao građana i umetnika savladavamo sve poteškoće “distance learning” sa našom sedmogodišnjom ćerkom Zoe. Reditelj i producent rešavaju zadatke iz matematike, podsećaju se gramatike engleskog jezika, i aktivno učestvuju u umetničkim projektima svoje ćerke. Naša Zoe je napisala, i režirala svoj prvi pozorišni komad “Fantastični Uskršnji Trio” u kome smo mi naravno imali uloge. Ona je osmislila i scenografiju i kostime. Naravno farbanje Ukršnjih jaja je njena omiljena aktivnost sada. 

Trudimo se da svaki dan ima raspored i sadržaj. Aktivnosti se dele između školskih obaveza i projekata vezanih za naš BirdLand Theatre. Šok koji je COVID-19 izazvao i čije potrese sada živimo je na žalost privremeno prekinuo rad na našem pozorišnom projektu o Gavrilu Principu. Radi se o komadu ARČDJUK, američkog pisca Radživ Džozef. Aktuelnost teme Gavrila Principal nikada ne nestaje. Čak je i čuveni Orson Vels sedeo u bašti hotela Moskva u Beogradu radeći na filmskom projektu o Gavrilu Principu. Paralelno sa radom na projektu ARČDJUK, radili smo i na pokretanju prve kanadske (i međunarodne) konferencije nezavisnih producenata. Konferencija će se naravno desiti u post-COVID-19 vremenu kada sloboda kretanja bude vraćena svima nama.

 Mi sada smo svi zatočenici nečega čemu ne vidimo oblik, i ne poznajemo lice. Odvojeni od ljudskog kontakta i dodira saterani smo u poziciju da o istom aktivno razmisljamo. Ako sledimo trag istorije koja se ponavlja, možda će nakon COVID-19 doći nova renesansa, u kojoj ćemo se setiti predivnih venecijanskih renesansnih komedija i njihovog autora Anđela Beoloka, poznatijeg kao Rucante. To je komedija koja slavi seksualnost, različitost, ljubav, radost, i život. To je jedan od pozorišnih projekata o kojem smo počeli aktivno da razmišljamo. I verovatno ćemo ga realizovati. Doza smeha će nam svima biti neophodna. Pre COVID-19 počeli smo sa radom na scenariju za našu prvu TV seriju namenjenoj deci. Koncept postoji, i prva pilot epizoda je scenaristički razvijena. Takodje dok radimo sa Zoe i smišljamo joj nove kreativne zadatke, pripremamo projekat koji će biti isključivo on-line. To je naš mali iskorak u svet Digitalnog Teatra. Ovaj trenutak izmešten iz vremena nam je dao priliku i prostor da promislimo budućnost BirdLand Pozorišta. U svakom momentu nalazimo pozitivnu stranu koja nas motiviše da stvaramo. A Zoe je naravno velika radost i ovo 24/7 roditeljstvo nam nije toliko teško. Jeste zahtevno, ali ne toliko teško. Jer kao što nam je rekao naš dragi kolega poznati kanadski glumac Dejvid Feri, mi u umetnosti smo naviknuti da osmišljavamo i kreiramo projekte koji često ne dočekaju svoju publiku. U radu umetnika ima mnogo odbijanja, i ne realizovanih projekata koji se postave kao takvi jer najčešće momenat za njih nije bio pravi. 

U proteklih mesec dana jednostavne dnevne aktivnosti o kojima ranije nismo razmišljali su postale deo dnevnog rituala. Počeli smo da primećujemo momenat kada se budimo, doručak, plansko odlaženje u nabavku namirnica. Jednostavnost ovih aktivnosti u kontekstu ritma života tokom COVID-19 je nametnula drugi redosled prioriteta u kojem ego pojedinca ne može opstati kao samostalna jedinka. Mi ćemo našu proslavu deset godina braka pamiti dugo jer ćemo je uskoro obeležiti tokom COVID-19 “zatočeništva”. 

COVID-19 nam je ukazao na to koliko smo upućeni jedni na druge, i koliko je neophodno da svaki dan radujemo jedni druge.