Progonjena Umetnost

Piše: Stefan Džeparoski

Uzvikivati parole, pisati iz sećanja i nadati se drugačijem, svetlijem kraju pod izgovorom nade, je lako. Ostati miran u vremenu absurda i duhovne manipulacije je teže. Najteže je trajati u momentu i delovati, stvarati iz njega. Sada kada su nam se dani slili u jedan nepregledni tok, kada se minut čini dug kao sat, a dan kao godina pogled na kalendar otkriva vakuum prostora i vremena u kojem živimo. Želim da pišem o segmentu ljudske aktivnosti nad kojom je izvršen najsnažniji pritisak da nestane pod velom opšteg dobra u doba pandemije. Želim da pišem o Umetnosti. I to o Umetnosti kao artikulaciji ljudskog duha-kao artikulaciji pobune.
Umetnik nikada nije i ne sme biti nemi svedok vremena u kojem stvara. Umetničko delo nije samo refleksija trenutka, već je najpre projekcija budućnosti. Kroz Umetnost smo u stanju ne samo da vidimo budućnost, već i da je kreiramo dok se ona još nije manifestovala. Situacija pandemije i kolektivne psihoze straha je egzistencijalni okvir koji se vidi kao zadata relanost. U psihozi straha nagon za samoodržanjem postaje dominanti vid ponašanja. Iz tog stanja svest je sužena, i u svakoj novoj informaciji vidi pretnju tom istom samoodržanju. U svakoj informaciji se traga za skrivenom logikom koja bi dala novu taktiku preživljavanja u kolektivnoj psihozi straha od smrti. Tako stvorena situacija je idealna da se u njoj absurdnosti uspostave kao istine. Svaki sistem bilo politički ili ekonomski uvek teži ka vrhovnoj moći koja se jedino može uspostaviti absolutnom kontrolom gradjanstva. Da bi se ta kontrola uspostavila neophodno je oduzimati segmente slobode gradjanstvu i taj potez predstaviti kao neophodnim zbog opšteg dobra. U oduzimanju segmenata slobode sistem polazi od naizlged malih i ne toliko uočljivih sloboda. Da li nemogućnost odlaska u pozorište ili ekstremno limitirana poseta muzejima i galerijama direknto utiče na svakodnevni život pojedinca? Ne, ali se duhovni i mentalni prostori pojedinca sužavaju. U tom suženju pojedinac vidi samo jedan korak pred sobom. Abusrdna monotonost kretanja u takvom suženom prostoru prerasta lagano u potrebu da se taj absurd uzdigne do nivoa moralnog kreda. Pojedinac se žrtvovao u ime opšteg dobra. Pojedinac počinje da misli da je ta nametnuta suženost bivanja njegova svesna odluka. I da zato on mora biti proglašen za heroja opšteg dobra. Jer pojedinac se ipak seća života pre psihoze straha-pre pandemije.
U pokušaju da uvidim dimenzije absurda i u traganju da osvestim šta je Umetnost u doba psihoze straha nalazim citat Voltera:

“Oni koji vas mogu naterati da poverujete u absurdnosti,
mogu vas naterati da počinite zverstva”.
I upravo tu u tom suženom prostoru izmedju Absurda i Zverstva, nalazi se Umetnost sada kao izgnanik iz jedne druge svesnosti. Kao izbeglica ili kao prorok. I Umetnost još snažnije biva obeležena kao tudjin. Kao neko (ili nešto) što ne pripada trenutnom poretku realnosti, i što treba najsnažnije odbaciti-negirati. U tom trenutku ponovo se radja strah od Umetnosti. Umetnik biva stavljen u Don Kihotovsku poziciji borbe protiv straha od Umetnosti. Zašto je to tako?
Umetnost nam daje priliku da osetimo i osvestimo ideju da smo živi. Daje nam mogućnost da egzistiramo kolektivno u realmu koji nije samo materijalni. To iskustvo nije više fragmentirano, ono je kolektivno i ujedinjujuće. Kada je deo slobode da budemo deo tog iskustva oduzet sledeći korak je oduzimanje drugih sloboda takodje ne toliko vidnih, dok taj patern oduzimanja sloboda ne postane integralni deo društva. I samim tim neprimetan. Tada je drugačiji svet nemoguće zamisliti.
Otuda je teatar opasan po sistem. U teatru bivajući istovremeno svedok kao gledalac, ali i kao aktivni učesnik kroz unutarnji proces identifikovanja sa glumcima, radnjom komada, atmosferom, emocijom i promišljanja vlastitog položaja u odnosu na društvo, mi postajemo deo većeg organizma, više svesnosti koja usled svoje kolektivne strukture ima veću snagu da ujedini. Umetnost daje mogućnost pojedincu da veruje u sopstveni izvor, da veruje u svoje korene. Umetnost pruža pojedincu put da pronadje odakle potiče, kuda teži, i mogućnost da pokrene proces odgovora na najkompleksnije pitanje egzistencije: Zašto pojedinac živi?
Ono čemu se Umetnost opire u situaciji psihoze straha su neprekidni pokušaji da joj se zadaju čisto utilitarni i pragmatični ciljevi. Društveno-korisna umetnost postaje sredstvo odredjenog socijalnog poretka. Umetnost kao ekspresija ljudskih aspiracija i nada ima važnu ulogu u moralnom razvoju društva. Ukoliko ona nije duboko integrisana u taj proces i ne uspe u svojoj ulozi-to nam onda govori da je nešto duboko pogrešno sa društvom.
Umetnost uzdiže pojedinca samom činjenicom da postoji. U svakom činu stvaranja Umetnik uspostavlja nevidljive veze koje spajaju čovečanstvo u zajednicu. I kada se Umetnost postavi u središte društva, kada više nije predmet javnih diskusija o sopstvenoj ulozi i vrednosti, kada se više ne govori o upotrebnoj vrednosti Umetnosti, onda ona ponovo raste i razvija društvo. Umetnost je integralna komponenta etičkog razvoja pojedinca i društva.

Sada u vremenu pandemije i kolektivne psihoze straha, umetnik se nalazi pred dva pitanja na koja gotovo da nije moguće dati odgovor:
kako umetnik piše istoriju fragmenata, i kako umetnik može zabeležiti istoriju zaboravljanja.

Ideja smrti i nemilosrdna statistika iste postale su okvir realnosti u kojem živimo pod novim političkim i ekonomskim sistemom manifestovanim kroz psihozu pandemije. Dnevno prebrojavanje žrtava i obolelih samo pocrtava strah od vlastite privremenosti. Mi, ljudi, smo jedina vrsta na ovoj planeti koja zna da će umreti, i svesno ide ka svom kraju. Ali Umetnost nam daje mogućnost da pomislimo da smrti možda nema dok se neprekidno suočavmo sa strahom od iste. A taj strah je nesaglediv i iz nemogućnosti da ga sagledamo on nas u rubnim momentima vlastitog egzistencijalnog samoodržanja primorava da učinimo stvari koje ne bi trebali i za koje nismo ni u stanju da zamislimo da smo sposobni da učinimo.

Umetnost nam daje mogućnost da vidimo kako bi svet mogao biti drugačiji ukoliko bi smo prestali da se plašimo smrti. Strah od smrti je ekonomski, politički, i vojni sistem u kojem sada živimo. Umetnik nam otkriva svoj svet, i u tom otkrivanju nas primorava ili da ga prihvatimo ili odbacimo kao nešto nevažno i neuverljivo. Ono čemu postajemo svedoci je da Umetnost ima snagu da formira duhovnu strukturu nas kao individua i kao kolektiva. Ukoliko Umetnost formira duhovnu strukturu pojedinca, onda ima snagu da menja poredak društva. Kao agent neprekidne promene i pobune Umetnost je svakoj strukturi moći segment koji se mora po svaku cenu umanjiti. Umetnost je “žudnja za životom”, da parafraziram Vilhelma Rajha.

U filmu “Nostalgija” reditelja Andreja Tarkovskog, glavni lik Domeniko, uzvikuje sa gradskog trga u Italiji:

“Ovo je moj novi pakt sa svetom: Mora biti sunačno u ponoć
i sneg mora padati u Avgustu.
Velike stvari nestaju, male stvari opstaju. Društvo mora postati ujedinjeno ponovo, umesto toliko podeljeno.
Samo pogledajte prirodu
i videćete da je život jednostavan. Moramo se vratiti tamo gde smo nekada bili, do tačke gde smo skrenuli na pogrešan put.

Moramo se vratiti osnovama života…
i da pri tome ne zamutimo vodu”.
Umetnost je pobuna i progres. I poput gravitacije i ljubavi, Umetnost je jedina u stanju da premosti limitacije vremena i prostora. Kao takva ona je aktivno svedočanstvo naših sećanja, želja, aspiracija i čežnji. Sada na izmaku 2020, možda i jesmo poslednja generacija koja ima mogućnost istinske pobune. Umetnost nam govori da ukoliko se sada pobuna ne manifestuje, možda neće biti druge prilike. Uz sve limitacije i novo ustanovljena pravila bližimo se jednoj automatizovnoj i kontrolisanoj egzistenciji. Umetnost je ono što je najbolje u čoveku – nada, vera, ljubav, lepota, poezija. U Umetnosti pojedinac nalazi ono što sanja i ono čemu se nada. Možda smo mi svi sada kao neko ko je bačen u vodu, a ne zna da pliva. Instinkt nam govori koji su to pokreti koji će nas spasiti. Umetnik je vodjen istim ovim instinktom. Stvaralaštvo umetnika produbljuje našu potragu za onim što je večno, transcedentno i uzvišeno. Umetnost nas uzdiže iznad nas samih. Daje nam perspektivu da vidimo koliko zaista jesmo jedinstveni. Umetnost to nikada ne radi kroz nametanje odredjenog društvenog poretka i absolutne kontrole. Umetnost oslobadja, i ona je pobuna koja radja budućnost. Iako progonjena sada, ona neće biti poražena. Ovo je vreme rata protiv ljudske svesnosti, a samim tim i protiv Umetnosti. Bojno polje ovog rata je duhovnost i svesnost čovečanstva. I ovaj momenat u vremenu, iako deseperatan i gotovo tragičan, nije konačan. Kroz Umetnost se možemo uzdignuti nad njim. A to je vrsta katarze. Ovo je tragedija, ali tragedija nije očajavanje.
Iako nam se čini da je ovo narativ destrukcije, mi istovremeno i kao gledaoci i akteri u ovoj tragediji, ipak imamo pružen osećaj nade. Umetnost nam daje priliku za katarzu.

A to je ponovno rodjenje.

Stefan Džeparoski, Reditelj i Kreativni Producent, BirdLand Theatre-Toronto

Stefan je medjunarodno priznati pozorišni reditelj poznat po interdiscplinarnim produkcijama spajajući digitalnu kreaciju, video produkciju i pozorište. Njegove predstave su vidjene na Off- Broadway, na scenama u Kanadi, Americi, i Evropi. Stefan je više puta nominovan i nagradjivan reditelj. Na svom profesionalnom putu imao je prilike da saradjuje sa umetnicima kao što su Peter Brook, Robert Lepage, Daniel Brooks, Michael Ondaatje…Pored angažmana u pozorištu on se bavi filmom, pisanjem i digitalnim perfromansom. Kroz svoju višegodišnju praksu kao edukator Stefan se aktivno bavi metodologijom kreativnog razvoja i samoaktualizacije. On je kreator kursa kreativne meditacije The Seven Cycles of You. Kao profesor glume, režije i kreativnog pisanja predavao je na Univeristy of Alberta, Ryerson University, i kao gost na Univeristy of Toronto. Stefan je alumnus Directors Lab-The Lincoln Center u New York, dobitnik je medjunarodne stipendije pri International Theatre School-University of Edinburgh, Scotland. Stefan živi u Torontu sa suprugom Zoranom Kydd i ćerkom Zoe.

page5image39750080