Ненад Станковић, издавач

Nenad-6

Ненад Станковић: Магазин посвећен Тесли

NENAD 1Пише: Гордана Радисављевић – Јочић

„У дијаспори и расејању право новинарство не постоји. Ако изузмемо Вест, са свим недостацима које имају, не постоје медији који се професионално баве животом наших људи у дијаспори. Рецимо локалне новине и радио и теве програми неће објавити информацију о Фестивалу српског филма,уколико им не платите оглас. А тај Фестивал, у Торонту је у последњих 14 година најмасовнија културна манифестација код нас, открива Ненад Станковић, издавач неколико успешних магазина из Торонта.

Међу онима који су почетком деведесетих година прошлог века одлучили да започну нови живот у Канади је и Ненад Станковић. „Наоружан“ дипломом Факултета драмских уметности и богатим новинарским искуством, радећи као графички дизајнер релативно брзо се снашао. Од 1999. године издаје и уређује часопис на српском језику Ми магазин, а уз финансијску помоћ малих и средњих предузећа, чији су власници пореклом са наших простора, организује већ традиционални Фестивал српског филма, који је ове године први пут подржала Канцеларија за дијаспору владе Републике Србије, уз то редовно доводи и позоришта из Србије, организује концерте… У међувремену је покренуо још два магазина – Culture Bridge (2010.) и Тесла магазин. Како каже у припреми су дигиталне верзије магазина које ће моћи да се купе преко Apple и Google Play продавнице.

Издајете три часописа и организујете Фестивал новог српског филма. Да ли се може без спонзора?

Наравно да не може. Рекао бих да 80 одсто времена одлази на продају, а остатак на продукцију и креативност. То је прича о миљеу у коме живимо, а то је миље масовне културе и тржишног друштва.
Nenad 6Уз ваше име, најчешћце, стоји “амбасадро српске културе у Канади”. Прија ли Вам то?

Tреба рећи да је култура уз спорт најважнији канал кроз који се Србија представља у свету. У Србији не постоји културна политика која би указала на значај ове тезе. Све зависи од воље и интереса појединаца. Главни културни модел у дијаспори је „модел тезге“, док је у Србији то модел преживљавања. Један од министара културе који је долазио у Торонто са својом „тезга“ представом ми је рекао својевремено како би држава требало да буде партнер са нама организаторима и продуцентима културних догађаја овде. Ваљда га је била „понела“ чињеница да у Торонту на позоришну представу ЈДП, Атељеа или Звездара театра дође преко 1000 људи. Успротивио сам се том ставу јер је то потпуно погрешно размишљање које културу у крајњем случају своди на тржишни продукт који треба само да се прода. Тако су овде долазиле и представе на лажне и непостојеће фестивали да би се ваљда у Београду из неких фондова узимале неке паре. То је држава подржавала, јер је немогуће да министри културе и дијаспоре који су често били у тим свитама, то нису знали.

Амбасадор културе је новинарска кованица и у суштини је ласкаво признање колега. У дијаспори не постоји „инфраструктура“ која би омогућава,а да се спроводи та „непостојећа“ културна политика. Моје новинарство је нека врста блога, јер појединац није у стању да се систематски бави проблемима или вестима који се тичу нашег живота у расејању.

 Који су били Ваши мотиви да покренете Ми магазин и Culture Bridge?

Nenad i VladeМи магазин је настао после бомбардовања, после неких текстова о нама који су се појавили у нашој штампи и који су говорили о нама као носталгичној аморфној маси. То наравно није било тачно и није била права слика о нама. Срби и овде у расејању понаособ могу да буду Нобеловци или селектори фудбалске репрезентације, али као заједница немају артикулисан интерес у канадском друштву. Црква, као и вероватно у Србији, која би по природи требало да буде део друштва, има тежњу да се стави изнад свега. Тако добар део наше популације остаје изван било ког организационог модела. Треба, међутим, рећи да је Црква имала изузетан значај у очувању традиционалних вредности српске заједнице у дијаспори.

Магазин се бави, углавном, културом и уметношћу и представљањем наших, махом успешних људи. Мото Ми магазина је: магазин о вама и нама, што говори о нашем подељеном друштву, и подељеној дијаспори и у тој замјатиновској речи „ми“ показује жељу за неким заједништвом. Један од мојих првих текстова био је разговор са једним српским националистом који се представио синтагмом „ја сам велики Србин“. Живо ме је интересовало како изгледа „велики Србин“. Срео сам једног старца петрифицираног у прошлости, у чијој глави је још трајао Други рат. То су људи који би да нашу децу шаљу на Косово, који у нама виде потомке удбаша и децу комунизма. Они склони да ме нападну што је магазин на латиници, а испостави се да њихова деца не само да не знају ћирилицу, него не знају ни српски. Тим „великим Србима“ сам рекао да не желим да будем ни велики ни мали Србин, јер сама чињеница да сам Србин није мој избор, нити желим да мој син Немања носи то бреме Српства. Желим да буде нормално што сам Србин и да се због тога не стидим. Тај Велики Србин ми ништа није рекао на то.

Culture Bridge je magazin na engleskom koji izlazi povremeno i predstavlja naše ljude koji su u svojim domenima rada postigli rezultate koji prevazilaze okvire srpske zajednice.

photoКако је настала идеја да покренете Tesla magazine?

Тесла је још увек ундергроунд покрет у Америци. Има доста академских људуди који пишу књиге и изучавају Тесле, али њиме се баве алтернативни типови и фанатици који, рецимо, у својим гаражама на Западној обали развијају своје проналаске засновне на Теслином наслеђу. Са друге стране, Тесла као да је магнет за море чудака и лудака којима је Тесла битан само у домену заумног, те разних теорија завере.

Прошле године сам дуже боравио у Београду и једног дана сам кренуо Булеваром, па од Славије до Калемегдана тражећи – Теслу. Ушао сам у сваку књижару питајући за било који наслов о Тесли. У само две од десетак књижара сам нашао два наслова, од којих је један био једна стара монографија.

Последњи докторат са темом везаном на неки начин за Теслу био је на ЕТФ у Београду у другој половини 30-тих година прошлог века. Не зна се да ли је неко и покушао у академском свету да истражује богато наслеђе из Теслине заоставштине која лежи у Музеју Николе Тесле у Београду. Може се рећи да је Тесла у Србији нека врста култа личности и да људи јако мало у суштини знају о значају његових проналазака и открића. У том мору идолопоклоства, мало се у суштини о Тесли разматра и у САНУ (академију која је одбијала да у своје редове прими великог научника и у коју је Тесла својевремено примљен тек из трећег пута).

Са друге стране, у Северној Америци Тесла као да је избрисан из историје. Он је, ипак, амерички проналазач и научник један је од оних личности који су обележили другу америчку и светску технолошку револуцију. Нјегове је изуме и патенте користио Вестингхаус када је градио прве хидроелектране на Нијагари, његови генератори су осветлили светску изложбу у Чикагу 1893. године, што је била прва значајна победа у тзв. „рату струја“ са Едисоном. Тесла не може да продре у „маин стреам медиа“ нити га има школским програмима. Недавно је Тиме поново објавио специјално издање посвећено Едисону (прво издање је било 2010.). На спреду од две стране налази се фотографија поменуте Колумбове изложбе у Чикагу 1893. године. Тамо се Тесла не помиње, већ само податак да је Чикаго био осветљен са неколико стотина Вестингхаусових генератора и четврт милиона сијалица. У Смитсонијумовм музеју у Вашингтону на предавањима о електрицитету и еликтричној струји, једина реч на уснама угледних предавача је – Едисон.

Zbog čega je to tako, bilo je vaše pitanje američkim poznavaocima, profesorima i piscima knjiga o tehloškom razvoju i Teslinoj zaostavštini?

Американци су примарно посвећени прављењу новца (монеy макинг) и бизнису. Основни бизнис Америке је – бизнис. Ту је Едисон, за разлику од Тесле, био прави махер, док је Тесла био у магновењу креативност занесен жељом да допринесе човечанству. У том агону „монеy вс. цреативитy“, новац увек побеђује. Зато данас кад добијете рачун за (наизменичну) струју, на њему је назив корпорације „Едисон“. „Једносмерни“ Едисон „побеђује“ и данас после више од једног века и то у пољу бизниса наизменичне струје. Десетине корпорација имају назив великог америчког проналазача и бизнисмена Томаса Алве Едисона, а Тесле до скоро није било нигде.

Тек се појавом компаније Тесла Моторс и електро аутомобила Илона Маска (Елон Муск), покренуло интересовање за Теслу.

 Teslamania Реците нам нешто о Тесламанији коју организујете у Торонту у јулу?

Тесламанију су са Тесла магазином покренули Канађани: Удружење проналазача Онтарија и људи који се баве Теслом и медицином.

Тесла Магазине је суорганизатор Тесламаније (www.тесламаниа.тв), четвородневе манифестације која слави Теслино име и рад, и одржава се у Торонту од 10-13. јула 2014. године.

Ова манифестација одржава се на неколико места у граду и окупиће неколико хиљада људи. Отварање ће бити на Теслин родјендан 10. јула у Онтарио Сциенце Центре. Сутрадан ће у књижари Цонспирацy Боок Сторе, аутори радова о Тесли говорити о својим књигама и потписивати их.

Планирано да се у суботу, 12. јула одржи рели Тесла аутомобила, као и рели моторциклистичког клуба „Тесла“ из Торонта, те скупљање на Цхеррy Беацх у Торонту. У Јужном Онтарију постоји близу 300 власника Тесла аута. Нјих 50 су чланови Клуба заљубљеника у овај, по многима, најбољи амерички аутомобил.

За недељу 13. јула планиран је излет на Нијагарине водопаде где би се обишао Теслин споменик и прва електрична централа коју је саградио Вестингхаус по Теслиним патентима и изумима.

Тесла магазин организује увече 12. јула Тесла Диннер Партy, где ће се уз пригодан програм служити јела која су била на менију који је и Тесла конзумирао пре више од 100 година, као и јела из Теслиног краја. У завршници су разговори даТесла Магазине на тој вечери сакупљања средстава за изливање копије Теслине скулптуре у бронзи, академика Кокана Тодоривића, и то је за овај догађај добра прилика. То је скулптура која већ стоји на Лонг Ајланду, а постоји интересовање да, поред Торонта, буде и у Хамилтону.

Skip to toolbar