Firenca je jedna ogromna učionica

Dejan Atanacković

Vizuelni umetnik, pisac i predavač na fakultetu u Italiji

Autor: Žolen Georgievska

Kako si počeo svoju karijeru umetnika, da li je to nešto što si osećao u sebi i što je bilo u tvojim genima oduvek, ili su bile takve okolnosti?

Ne znam za gene, ne razumem se u to, ali znam bez ikakve sumnje da je podrška porodice bila od velikog značaja. I danas, zahvaljujući roditeljima, imam sačuvane svoje crteže iz vremena kad sam imao 5, 6 godina, i tu ima zaista mnogo toga zanimljivog i za mene lično vrlo aktuelnog. Istina, oduvek sam imao sklonosti ka crtanju i vizuelnom izrazu uopšte, a sem toga jako me je zanimala nauka, ali više kao neka vrsta fikcije, zanimala me je uloga naučnika, i nešto tajanstveno što uz to ide. A budući da mi zapravo prirodne nauke nikad nisu posebno išle od ruke, verovatno je to što je trebalo da bude deo te “uloge” pretočeno u pisanje. Taj fiktivni naučnik već se mnogo puta pojavio u mojim pričama.

Zašto si izabrao baš Firencu za mesto studiranja i života ?

To se dogodilo sasvim slučajno, zapravo je moja namera bila da studiram u Beogradu gde sam i upisao primenjenu akademiju. Zašto primenjenu a ne likovnu, to se uopšte ne sećam. Kao što se ne sećam ni zašto sam odabrao Firencu kao alternativu. Naime, budući da je na naše umetničke fakultete priman veoma mali broj kandidata, poslao sam za svaki slučaj svoja dokumenta za prijemni u Firenci. U Beogradu sam položio prijemni u junu 1991, ali onda je izbio rat i rasparčavanje Jugoslavije, i u tom trenutku jedino je imalo smisla odavde otići. Nikakvu dilemu u tom pogledu nisam imao. U septembru je bio ispit na firentinskoj akademiji, tako da sam otišao pravo u Firencu, položio i otpočeo studije. Nisam se vraćao u Srbiju skoro godinu dana, ali posle su ta vraćanja i ponovni odlasci zapravo postali način života, i to je tako i danas.

Tamo si već preko 20 godina predavač multimedijalne umetnost i drugih predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture. Da li se smatraš uspešnim predavačem?

Nikad sebe nisam na taj način procenjivao, mislim da je mnogim studentima značio rad sa mnom, i to znam jer mi mnogi danas pišu i podsećaju na to, ali uvek je to stvar razmene, dijaloga. Ja sam, na primer, od mojih studenata mnogo toga naučio. Da bi neko bio dobar predavač mora da ima dobre i radoznale studente. Činjenica je da, kad sam počeo da predajem, bio sam tek koju godinu stariji od njih, a i posle kada se ta generacijska razlika sve više produbljivala, ja nekako nisam išao u korak s tim i dugo sam studente smatrao gotovo pa svojim vršnjacima. S vremenom taj mlađi svet vas naprosto podseti da ste u odnosu na njih definitivno omatorili i da tu sad postoje neke nepremostive razlike, ali valjda je i to dobro na neki način. Za mene je bilo važno da nikad sa studentima ne ostanem između četiri zida, pa sam zato uvek smišljao kako da mi grad bude učionica, a Firenca je cela jedna ogromna učionica, sa svojim ulicicama i trgovima, a ima tu sjajnih a ne tako poznatih muzejskih kolekcija, posebno prirodnih nauka (eto opet tog fiktivnog naučnika!) i eto, mogu da kažem da sam u tome imao izvesnog uspeha.

Pokrenuo si razne projekte tokom ovih godina. Radio si na programima kulturne razmene između Firence i Beograda organizovao radionice sa psihijatriskim pacijentima i studentima i humanitarne aktivnosti za marginalne grupe. Gde nalaziš energiju za sve to?

Sve ima svoje vreme trajanja i za sve postoji neko određeno vreme. Jedno vreme sam zaista neumorno radio te razmene, organizovao programe i u Beogradu i u Firenci, i kroz te su programe prošle stotine studenata. Valjda sam, u sklopu svojih stalnih kretanja između Beograda i Firence naprosto imao potrebu da ne putujem sam, već da u to uključim mnoge, ne bi li se ta moja dva grada na neki način povezala. Onda je iz tog rada sa studentima nekako prirodno proistekao rad sa psihijatrijskim pacijentima i osobama sa invaliditetom, jer nekako je bilo potrebno, pošto je bilo reči o gradovima, pokazati kako gradovi često ne pripadaju baš svojim građanima, da ima građana koji ne uživaju jednaka prava i da su nevidljivi i skriveni zahvaljujući nekim pogrešnim politikama ili naprosto većinskoj indiferentnosti. Tako je nastao Drugi pogled, projekat alternativnih vodiča, osobe sa invaliditetom koje su organizovano vodile građane i posetioce Beograda na razna zanimljiva mesta. To je trajalo jedno tri godine. Posle toga, nekako sam shvatio da moram malo da se udaljim od tih masovnih projekata, posebno kada sam počeo više da pišem. Potrebno je, ponekad, malo se i osamiti.

Da li kao umetnik koji je imao više izložbi, solo i grupnih, u raznim delovima sveta,  imaš neke koje bi izdvojio kao najdraže i zašto?

To je sad komplikovano, neke su izložbe drage ne samo zbog sadržaja izložbe već zbog konteksta i mesta. Recimo u divnoj uspomeni su mi ostale izložbe u Kvebek Sitiju, zatim u mestu Berat u Albaniji, ali i jedna velika izložba koju sam imao u Narodnom muzeju u Kraljevu. Poswbno važne bile su mi izložbe Časovi nemačkog, čitava serija izložbi pod tim imenom, koja se bavila temom banatskih folksdojčera, odnosno moje nemačke porodice iz Banata i njihove sudbine nakon II svetskog rata. Te su izložbe predstavljene u Beogradu, Firenci, Trstu, Tirani, Kraljevu… Poslednja izložba u galeriji Haos u Beogradu, 2019. godine, u kojoj su se povezali moj književni i likovni rad jedna mi je svakako od najdražih ikad.

Šta te je motivisalo da počnes da pišeš knjigu? Tvoj roman Luzitanija koji je izdat 2017. je postigao veliki uspeh i dobio NIN-ovu nagradu.

Ne znam šta me nije motivisalo, zaista je tu bilo mnogo motiva. Čitav moj život je bio motiv za to. Naprosto, mislim da su sav moj prethodni likovni, didaktički, kustoski rad, pa i život sam, nekako tome vodili. Ipak, ne bi bilo ništa od toga da nije bilo mog druga izdavača, Gorana Lakićevića, koji me je, pročitavši jednu moju priču, “izazvao”, i rekao proširi ovo u roman i objaviću. To je bila ponuda koja se nije mogla odbiti, mada daleko od toga da sam i sanjao da će roman postići takav uspeh.

Od tada radiš kao saradnik NIN-a, koja je tvoja rubrika?

Nemam neku određenu rubriku, mislim da su najpre u NIN-u očekivali da ću pisati o kulturi, ali moja kolumna je prevashodno politička, mada se neminovno razni kulturni fenomeni kroz to provlače. Kultura i politika ne mogu da ostanu imuni jedno u odnosu na drugo, posebno u društvu toliko devastiranom kako lošim politikama tako i zapostavljenom kulturom. Kao što su mnoga politička pitanja u osnovi kulturološka, tako i mnogi kulturni problemi nose u sebi politički koren. Ne mogu da objedinim odgovor o čemu pipem u jednu rečenicu, ali recimo da se trudim da pišem o stvarnosti, budući da je stvarnost jedna od poprilično zanemarenih činjenica na srpskoj političkoj sceni.

Kako se na tebe i tvoj život reflektovala pandemija koronavirusa, i da li si vreme uglavnom provodio u Beogradu i predavao online?

Najpre sam bio zaglavljen u Firenci, dobra tri meseca. Semestar koji je tada bio u toku završen je naravno putem skajpa ili zuma, u očekivanju, zapravo pre u nadi, da ćemo na jesen krenuti s uobičajenim radom. Sada se ispostavlja da ćemo čekati najmanje da cela ova kalendarska godina prođe pre no što se – možda – uspostavi uobičajen način rada. Poslednjih 6 meseci sam u Beogradu, objektivno je sada problem nastaviti sa životom koji sam dosad vodio, a koji je podrazumevao da kad god mi padne na pamet, sednem u kola ili avion i dojurim do Beograda.

Odnedavno se baviš i nekim političkim aktivnostima u Srbiji. Šta te navelo na to i kakve su ti vizije i perspektive?   

Navelo me je pre svega nezadovoljstvo političkim okolnostima, tačnije činjenicom da je Srbiju uzjahala organizovana kriminalna grupa koja sebe naziva političkom strankom. Moje polje delovanja u tom pogledu najviše se poslednjih meseci ticalo protivljenjem uzurpacije javnog prostora sumanutim režimskim spomenicima, posebno onom monstruoznom statuom koju nazivaju spomenikom Stefanu Nemanji. Reč je o strašnoj zloupotrebi i banalizaciji istorije, ali pre svega o državnom kriminalu, otimanjem novca od građana, sklapanjem tajnih ugovora i potpuno nekontrolisanim presipanjem javnog novca u privatne džepove. Što se mene tiče, nemam ja tu nikakvih ličnih ambicija, sem da nastavim kao i dosad da javno saopštavam svoje mišljenje, i da, nadam se, budem u prilici da podržim neku političku opciju za koja mi se učini da nešto zaista može da promeni. A što se tiče perspektiva koju ima Srbija, bojim se da se stvari ovde neće promeniti nekakvim redovnim, demokratskim izbornim procesom, jer za to naprosto nema uslova, već mnogo verovatnije sukobom unutar vladajućih struktura i uličnim prevratom.

Da li uspevaš da nađeš vreme za svoj privatni život porodicu i prijatelje s obzirom na tvoju sveobuhvatnu  karijeru i umetnička angažovanja na relaciji Firenca -Beograd

Da, trudim se, koliko mogu.